Izgleda da policijski režim propada kada se policija umori, posustane, zadovolji prohteve, a zadatak održavanja poretka se iskomplikuje. Kao da se policija nekako diskretno i organizovano povukla u senku: slom komunizma nigde nije doveo do masovnog i surovog revanšizma. Iskusni i teško zamenljivi aparat delom se stavio u službu novih vlasti u kojoj se svakako našlo mnogo onih koji se mogu uceniti pomoću dosijea iz nekadašnje kartoteke.

Ako je istina da nema demokratije bez jake policije, onda treba dodati da nema ni mirne transformacije totalitarnog poretka, bez saglasnosti i saradnje policije. Na takvu saglasnost još se čeka u dvema republikama male Jugoslavije. Za sada je samo jednopartijski režim zamenjen višepartijskim policijskim režimom. Stara Udba više nikog ne hapsi, ali se njeno prisustvo jasno oseća u političkom životu. Ona je odigrala veliku ulogu u usponu Slobodana Miloševića, u organizovanju antibirokratskog pokreta, u ometanju i diskreditovanju opozicije, u mobilisanju i uzbunjivanju Srba van Srbije.

Ali, režim svejedno ide nizbrdo uprkos svim manevrima, popuštanjima i prilagođavanjima, što se najbolje vidi iz držanja policije. Takav režim, naime, ne može i ne sme da upotrebi policiju onako kao što to može legitimna vlast sigurna u podršku građana. Tu lekciju Milošević je naučio 9. marta prošle godine, kada ga je samouverena upotreba policije umalo skupo koštala. Od tada, beogradska policija krajnje oprezno i pitomo tretira svake demonstracije, pa ni to nije dovoljno.

Sa stanovišta održavanja reda, blokada na ulasku u Tolstojevu ulicu nije bila nekorektna. Studentska povorka bila je suviše masovna, a stotine policajaca nije se moglo smestiti u baštu Miloševićeve vile i pritom paziti na zelenilo, samo da bi studenti mogli mirno da prođu. Svejedno, oni su se razbesneli prosto zato što ovaj režim više nema nikakvo moralno pravo da pokazuje bilo kakvu silu.

Uzalud su se mnogi pozivali na američki primer i prikazivali nam policijsku brutalnost u gušenju rasnih nereda u San Francisku. Kada ovde sve ostalo bude kao u Americi, i policija će moći onako da bije, bez većih političkih rizika i posledica. Kod toliko drugih stvari, njima se u Americi baš to najviše dopalo. Kao što domaći fašisti vole da se sećaju kako su, tokom prošlog rata, američki Japanci bili sumnjičeni i proveravani, pa otud izvode pravo da pozivaju na proterivanje svih nesrba iz Srbije.

Posle 9. marta Milošević je bio prinuđen da zameni ministra policije. Posao je preuzeo Zoran Sokolović, koji od tada, izuzev rečenice "Šta pričaš, idiote!", koja mu je izletela u Skupštini, ništa nije javno prozborio. Imajući u vidu njegovu zavičajnu fonetiku, to je najbolji način da zadrži autoritet vlasti. Mada lično za to verovatno nije mnogo odgovoran, Beograd se tokom njegovog mandata punio oružjem, učestala je pucnjava, pojavile su se razne naoružane grupe, gotovo privatne policije, počele su pretnje i pritisci, upadi u stanove i poslovne prostorije firmi i novinskih kuća van Srbije, protiv čega nikakve tužbe ne pomažu.

Sokolovićeva policija čuva još samo predsednikovu vilu i zgradu televizije, i to od miroljubivih demonstranata. Režim se ne usuđuje da direktno preuzme odgovornost za progone i etničko čišćenje sela po Vojvodini, pa to prepušta Šešelju, koji zato može mirno da po Beogradu maše pištoljem. Kao kandidat za zavođenje reda on se nameće suviše bezobzirno, ali oseća slabost režima i spremnost da mu pruži priliku. Za policiju on je, verovatno, već sada po autoritetu iznad Sokolovića. Policajci nisu navikli na to da im opozicija galami pred nosom i da ih studenti zezaju s cvećem, dok oni nemoćno stežu svoje automate. A Šešelj obećava da će vratiti dostojanstvo policijskoj profesiji.

Svejedno, pre no što pristane na goli fašizam, Srbija ima još nekih izgleda. Ta stvar je, naime, već prilično isprobana i pokazalo se da nam ne polazi od ruke. Šešelj nema šta da ponudi što Milošević nije pokušao, ni u pogledu rata, ni u unutrašnjem uređenju zemlje. On računa na iste ljude i ista sredstva kao i Milošević. Beograd odbacuje i jednog i drugog, a sav haos i nesreća koje je proizveo Milošević mogu se samo udvostručiti pomoću politike koja obećava još više istog. Zemlji preti međunarodna intervencija, a Šešelj veruje da samo treba pokazati mišiće.

Ma koliko vojsci i policiji imponovalo što neko u njih još veruje, što im obećava Ameriku, oni su svakako svesni da ovdašnji problemi nisu vojno-policijske prirode. Ko god je iz tih struktura bio u prilici, a bili su mnogi, okrenuo se privatnom biznisu i digao ruke od briga oko države. Studenti ih verovatno nerviraju, suviše su mladi i slobodni, ali i Šešelj izgleda kao neko ko pravi nered i ponovo nešto traži od njih.

Vlast se topi, većinska stranka se osipa, policija postaje apatična, vojska se ućutala i čeka da vidi šta će biti. Novi akter na sceni je Milan Panić, koji vraća u opticaj zaboravljenu i prezrenu retoriku optimizma Anta Markovića. Mir, demokratija, novi izbori, otvaranje medija, biznis. Njega i njegov program treba da prihvati skupština sastavljena od socijalista i Šešeljevih radikala, a ponudiće im ono što nikad nisu hteli. Srpska vlada već priprema odbranu, daje sebi vanredna ovlašćenja i pokušava da osokoli Sokolovića da više ne toleriše pojave kao što je bio Sabor Deposa i studentski marševi.

Po savetu nekog dobrog lekara, Milošević se lično ne pojavljuje, ali Božović vuče poteze tačno suprotne onom što Panić najavljuje. Sprema se za režim blokade kao da će večno trajati i preti policijom. Panić hoće da nađe izlaz iz blokade a ne može računati ni na kakvu svoju policiju. Po svoj prilici, Srbija će se ponovo sukobiti s Jugoslavijom, čak i ovolickom i ovakvom, koju predstavljaju Ćosić i Panić. Oni imaju formalna ovlašćenja, ali nemaju instrumente za vršenje vlasti, što znači da uloga Zorana Sokolovića i njegove operative postaje veoma važna. On ničim nije pokazao da raspolaže onim minimumom samostalne volje, neophodnim da napravi makar toliki zaokret koliki iziskuje uskraćivanje lojalnosti Miloševiću i pristajanje uz Ćosića i Panića.

Ostaje još da se vidi šta će reći vojska. Ma koliko Ćosić i Panić nastojali da obezbede mirnu transformaciju, ma koliko da je posebno Ćosić čovek kontinuiteta koji Miloševiću ne bi želeo da učini ništa nažao, stanaru iz Tolstojeve 33 sve to ne može a da ne izgleda kao smak sveta. Zašto bi on otišao kada još ima svog Sokolovića, a oni koji ga guraju nemaju ništa više nego oni goluždravi studenti koji su hteli da mu priđu blizu? On će poverovati jedino još u argumente generala, ako ih ovi budu izneli.

Spor deluje tiho i odvija se u porodičnom krugu, ali bi lako mogao eksplodirati. Nije jasno ko će ovde moći bolje da iskoristi očigledno neizbežnu akciju međunarodnih snaga u Bosni, ali to više nije toliko važno. Pokušaj Ćosića i Panića došao je, izgleda, prekasno da bi se ova zemlja mogla iz svega izvući bez batina. Ko će kome uzeti vlast, u takvoj situaciji, pitanje je koje vredi koliko šaka peska u pustinji.