Obrazovanje i škola su nacionalna pitanja, i tako ih treba i tretirati. Svi umni ljudi i svi oni koji mogu da daju bilo kakav doprinos reformi trebalo bi da ga daju. Godinama se postavlja pitanje šta se želi postići nastavom – da li je to znanje ili su u pitanju sve druge sposobnosti? Kakva je nastava i kakav kvalitet od nje očekujemo? Ja mogu da tvrdim da naša deca, ili bar većina njih, ima visoka znanja iz pojedinih oblasti. Ali kakva su ta znanja, kakva je njihova funkcija, koliko su upotrebljiva? Da li oni ta znanja mogu bilo gde da primene? Da ne govorimo o ponašanju – to vidimo po gradu upravo ovih dana, kada su školska dvorišta i okolne ulice pune đačkih udžbenika, svezaka i papira. To mnogo pokazuje. I zato mislim da tu treba napraviti najdublje promene, naravno, dajući prednost sposobnostima učenika. Podrazumeva se da sposobnosti ne mogu bez znanja. Međutim, pitanje je koja su to znanja i koji su to sadržaji neophodni da se te sposobnosti razviju, navike i veštine.

Naravno, tu dolazimo do onog osnovnog pitanja – plana i programa, koje je bolno pitanje naše škole. Naši programi nisu najbolje odabrani, učenici su preopterećeni suvišnim činjenicama, suvišnim informacijama koje na kraju ne daju ono pravo i potrebno znanje sa kojim bi deca trebalo da izađu iz škole. Na primer, da li moramo imati 13 potpuno ravnopravnih predmeta u završnim razredima osnovne škole, gde će dete morati podjednakim intenzitetom da radi i srpski jezik i matematiku i istoriju, naravno sa svim onim činjenicama i podacima koji se daju u našim udžbenicima istorije. Zatim tehničko obrazovanje, muzička, likovna kultura i takozvane veštine gde dete mora istim intenzitetom da radi sve to, ne obazirući se na svoje individualne sklonosti, sposobnosti i želje, i kuda će to dete posle osnovne škole biti usmereno, da li će mu uvek sve to biti potrebno.

Znači, postavlja se pitanje nekakve opšte kulture i onoga što je nekakav obrazovni minimum, i posebnih programa koji bi, po mom mišljenju, bili daleko efikasniji ukoliko bismo našli taj obrazovni minimum, ponudili deci još mnogo više posebnih programa koji će uslovljavati njihovo dalje opredeljivanje i usmeravanje, gde mora da postoji mnogo veća povezanost. Mislim da to do sada nije učinjeno, nema povezanosti između osnovne škole, srednje škole i visokog obrazovanja, a to bi zaista trebalo da bude jedan sistem.

Po ukupnom fondu časova, u Evropi smo negde na donjoj granici – postavlja se, međutim, problem odnosa sadržaja gradiva i tog fonda časova, odnosno potrebnog broja časova za obradu i utvrđivanje nastavnog gradiva u čemu se upravo i postiže funkcionalnost nastavnih sadržaja.

Nastavnici moje i drugih škola ispitivali su koliko naših učenika uzima dopunske časove koje plaćaju – po tim rezultatima u nekim predmetima i do 70 odsto. Da li je tu u pitanju program, težina programa, fond pojmova itd., ne bih davao nikakav zaključak, ali mislim da nije samo to. Međutim, učenici očigledno u celom tom sklopu ne mogu sve to da stignu.

Zatim problem kadra. Danas je veoma teško doći do nastavnika. Ne govorim sad o njihovoj kompetenciji, naravno. Govorim uopšte o nastavniku. Po nekoliko godina se u Beogradu ne može naći nastavnik matematike, nastavnik engleskog, nemačkog jezika, fizike itd. Postoje neki podaci, nezvanični verovatno, da u Beogradu više od 20 odsto časova nije stručno zastupljeno. Šta je tek onda s unutrašnjošću?

Poseban problem o kojem treba govoriti, i koji je po meni najvažniji, jeste metodika rada u školama, usavršavanje nastavnika, problem interakcije učenika i nastavnika, problem komunikacije u odeljenju, koja gotovo da ne postoji. Postoji samo jednosmerna komunikacija, što nije dobro. Nastavnik stoji ili, što je još gore, sedi i ispriča deci ono što ima. Kakva je to nastava u kojoj nema komunikacije?

Dakle, mnogo je pitanja. Mi sigurno ne možemo i nemamo ambicija da sada odgovorimo na sva. Neću da kažem da naša škola ne valja, ali podržavam ideju Ministarstva da u proces reformi uključi sve koji mogu doprineti da se naša škola dovede u red i podigne na viši nivo.