"VREME": Govorili ste o kontekstu u okviru kojeg zemlje Balkana ulaze u proces pridruživanja – obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata, izbori za EU parlament, porast evroskepticizma i balkanoskepticizma. Kako je to povezano sa mogućim scenarijima?

FLORIJAN BIBER: Obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata bilo je jedno od polazišta za našu političku platformu budući da je trenutno sva pažnja Evrope okrenuta ka Sarajevu. Izbori za EU parlament vode ka novim mogućnostima za redefiniciju evropske politike proširenja prema Zapadnom Balkanu, ali su izbori u mnogim evropskim zemljama pokazali da su građani glasali za stranke koje su skeptične prema politici proširenja EU. To nije iznenađujuće i ne treba davati prevelik značaj evroskeptičnim strankama, ali to svakako reflektuje širi konsenzus o unutrašnjim problemima i opštoj prihvaćenosti ideje o proširenju EU. Trudimo se da utičemo na donosioce odluka u EU idejom da je proširenje veoma važno i da to ne sme da bude zaboravljeno u svetlu trenutnih problema EU.

Prvi svetski rat je možda bio započet zbog atentata u Sarajevu, ali je bio uzrokovan politikom u Beču, Berlinu, Parizu, Moskvi i Londonu. Stoga, kad je reč o obeležavanju sto godina od Početka prvog svetskog rata, nije reč o Balkanu već o Evropi i šta se dešava kad zemlje ne sarađuju i teže ka kratkoročnim ciljevima. Najzad, za današnju Evropu je važno da ne zaboravi da je njena misija ujedinjenje evropskog kontinenta, svih evropskih zemalja. Iako su vrata za zemlje Balkana otvorena, proces pridruživanja se odužio i neke od zemalja su daleko od očekivanog obećanja.

Da li vlade zemalja u regionu ozbiljno sprovode reforme ili je to, kako se govorilo na konferenciji, "mi kao hoćemo da nam se vi pridružite, a vi kao hoćete da sprovodite reforme". Da li se to promenilo, da li je npr. srpska vlada shvatila šta je neophodno i da li ima kapacitet da iznese reforme?

U prošlosti, EU se pretvarala da želi proširenje i vlade zemalja iz regiona su se često pretvarale da žele da sprovedu reforme. Ova vrsta glume je odgovarala onima koji nisu zaista posvećeni proširenju i promenama i koji samo o tome pričaju. Međutim, to vodi ka preispitivanju o ozbiljnoj zainteresovanosti obe strane, i EU i zemalja u procesu. Nije reč samo o kapacitetima zemalja u procesu – da li zemlja iz regiona ima sposobnost da sprovede zakon, a ne samo da ga usvoji – reč je o tome da evropske zemlje članice prihvate tu zemlju i ne ulože veto na njenu spremnost. Dok aktuelne vlasti u Srbiji izgaraju u želji da se pridruže EU, nije baš jasno da li se sprovode reforme i da li se preduzimaju neophodni koraci za pridruživanje EU.

Govorili ste i da bi zemlje trebalo da ostvare zajednički regionalni interes? Koji je to interes?

Regionalni interes je pridruživanje zemalja regiona EU u približno isto vreme. S jedne strane, razumljivo je da Srbija ne želi da čeka ostale zemlje članice iz regiona u procesu pridruživanja EU, a s druge strane, nije u interesu Srbije kao buduće članice da Bosna i Hercegovina, Makedonija i Kosovo ne budu zemlje članice. Srbija ne želi Šengensku granicu prema susedima. Regionalna saradnja i koordinacija je u interesu regiona, između ostalog i zato što šalje poruku EU i njenim zemljama članicama da region nije više obeležen bilateralnim konfliktima. Iz perspektive EU, region Zapadnog Balkana često je viđen kao područje bilateralnih problema u kojem ratno nasleđe ugrožava komunikaciju i otežava proces integracije. Ako bi se iz regiona poslala jasna poruka da su problemi deo prošlosti i da postoji jaka volja da se oni reše, to bi znatno ojačalo kredibilitet svake od zemalja u procesu. Takođe, zemlje mogu da razmenjuju svoja know–how iskustva u procesu integracije i da pomažu jedni drugima.

Koje su vaše preporuke vladama, a koje građanima? Rekli ste i da bi građani trebalo da razmisle kakvu Evropu žele, šta to znači?

Važno je da o članstvu u EU ne razmišljamo u konotaciji izvora zarađivanja. Neće se mnogo promeniti kad zemlja uđe u EU. Pridruživanje EU je instrument i mogućnost za sprovođenje reformi, angažovanje i podrška, koje počinju pre i nastavljaju se posle. Nije reč o tome šta želi Brisel, već da se identifikuju potrebe zemlje buduće članice i njena sposobnost da sprovede reforme. Vlade zemalja kandidata bi trebalo da budu inkluzivne u procesu pristupa i da uključe civilno društvo, koje bi osiguralo što veću podršku za reforme. Građani moraju da počnu da shvataju EU, a to nije lako budući da je EU kompleksna institucija. Članstvo u EU je mogućnost, nije ketering na srebrnom tanjiru.

Na primer, fondovi EU neće biti od koristi zemlji članici ukoliko ona nema mogućnost da aplicira za sredstva i iskoristi ih na odgovarajući način. Dalje, EU će neminovno trpeti promene u dolazećim godinama zbog posledica ekonomske krize, i Srbija će morati da učestvuje u debatama o budućnosti EU. To će biti signal da Srbija ne želi samo da se pridruži nego i da učestvuje i doprinese.

Rekli ste i da bi proces proširenja trebalo da bude takmičenje u o olimpijskom smislu, što pre stići do cilja. Srbija mi mogla da stigne do cilja za oko šest godina, a šta je sa ostalima?

Srbija i Crna Gora su trenutno u najboljoj poziciji, obe su u pregovorima i mogu da se priključe za 5-6 godina. Međutim, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Kosovo nemaju takvu perspektivu iz različitih razloga. Postoji realan rizik da bi određene zemlje, poput Srbije, mogle da se pridruže dok ostali moraju da čekaju mnogo duže. To niko ne želi zato što unosi nestabilnost u te zemlje i kreira nove i jače granice u regionu. U interesu je Srbiji da se sve druge zemlje više angažuju, idealno i da sve učestvuju u razgovorima u pridruženju. Tokom procesa vizne liberalizacije vladalo je prijateljsko takmičenje, i iako su neki bili brži, niko nije izostao. Prijateljsko takmičenje zemalja u regionu u procesu pridruživanja EU, poređenje sebe sa drugima i međusobna saradnja i pomaganje da se uoče slabosti i izvrši pritisak na vlade da budu ažurnije – to je zdrava kombinacija.

Koji od scenarija je, prema vašem mišljenju, najverovatniji?

Budući da je EU trenutno zahvaćena talasom skepticizma prema evropskim integracijama i proširenjima, najverovatnije je da će se proces nastaviti kao i do sada, polako i postepeno, sa rizikom da će neke zemlje zaostati u procesu. Smatram da to nije poželjno i nadam se da će EU davati više podrške procesu proširivanja kad se okonča ekonomska kriza. Nadamo se da neće biti prekasno i da će pesimistički scenario odustajanja balkanskih zemlja od članstva biti izbegnut.