"Činjenica je da je pre pet-šest godina banka razmišljala o tome na kojim tržištima da ostane i Srbija je tada bila pod znakom pitanja. To se potpuno promenilo sa dolaskom novog rukovodstva pre tri-četiri godine – od situacije u kojoj se razmišljalo o ostanku na tržištu, došli smo do toga da je Srbija danas ključno strateško tržište za grupaciju", kaže o planovima NLB Grupe Branko Greganović, predsednik IO NLB Banke Beograd, koja je prošle godine ostvarila dobit od 1,2 miliona evra. "Jednostavno, Srbija kao najveće tržište u regionu nudi potencijal za ozbiljniji rast u srednjoročnom i dugoročnom periodu. U tom kontekstu se promenila i uloga banke – nakon nekoliko godina koje je obeležila ekonomska kriza, u poslednje dve godine NLB Grupa je dokapitalizovala banku, preokrenuli smo situaciju i uspostavili uslove za značajan tržišni udeo u narednih tri do pet godina", nastavlja Greganović.

"VREME": Koliki je taj značajni udeo?

BRANKO GREGANOVIĆ: Dugoročno, mislim da univerzalna banka, koja radi i sa stanovništvom i sa privredom, mora da ima 10–15 odsto udela na tržištu, da bi imala poziciju i ekonomiku koja omogućava održivu profitabilnost na dugi rok. Naš je cilj da Grupa ostvari taj tržišni udeo, i to u kombinaciji organskog rasta i konsolidacije na tržištu. Mislim da će u narednih tri do pet godina doći do konsolidacije, što će rezultirati manjim brojem univerzalnih banaka na tržištu.

Vi planirate da ostanete univerzalna banka?

Da, ali sa jasnim fokusom na srednja i mala preduzeća i na stanovništvo. To je i međunarodno iskustvo – i velike komercijalne banke u svetu su svoju dugoročnu strategiju izgradile na retail-u, na radu sa stanovništvom, i malim i srednjim preduzećima. Treći segment, u koji smo mnogo uložili jeste agro-segment, koji zauzima veliku ulogu u našem poslovanju. Ovu godinu ćemo završiti sa pet puta više agro kredita u knjigama nego prošlu. To još uvek nisu velike brojke, ali pokazuju naš interes da strateški uđemo u tu oblast. Dugoročna struktura našeg portfolija unutar modela univerzalnog bankarstva izgleda, otprilike, ovako: 40 odsto privreda, 40 odsto stanovništvo i 20 odsto poljoprivredna gazdinstva.

Kako je poslovala NLB Srbija u odnosu na sestrinske banke u regionu?

Najpre moram da pohvalim naše sestrinske banke. Banke u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini se nalaze među top tri banke na svojim tržištima, a banka u Sloveniji je daleko najveća na slovenačkom. NLB Grupa je u 2015. ostvarila dobit u visini 92 miliona evra i posle niza godina, sve strateški važne članice grupe poslovale su pozitivno. NLB Banka je u Srbiji prošle godine napravila zaokret – osim ostvarenog profita, napravljeno je puno promena: organizacionih, poslovnih, strateških i kadrovskih transformacija. U 2014. godini smo uradili nekoliko ključnih koraka u restrukturiranju, u 2015. to iskoristili i ostvarili profit. Ova godina je zapravo prva godina rasta, ozbiljnog aktivnog povratka na tržište. Jasan signal i dokaz toga je da smo možda jedina banka na tržištu Srbije koja otvara nove ekspoziture – u poslednja dva meseca smo otvorili tri, u Čačku, Užicu i Šapcu. Sada je na nama da na toj strukturi ekspozitura i razvijanjem drugih prodajnih kanala, posebno ovih modernih, digitalnih, izgradimo tržišnu poziciju koju planiramo do 2020. godine.

Podatak da ste vi jedini otvarali nove ekspoziture dosta govori o stanju bankarskog sektora u Srbiji?

Ako hoćemo da budemo realni, bankarski sektor u Srbiji je u jednom trenutku imao previše ekspozitura. Smanjenje njihovog broja jeste došlo kao jedna od posledica krize, ali i bez krize, verovatno bi nešto slično moralo da se desi. Ekspozitura je skup prodajni kanal – sa jačanjem konkurencije i otvaranjem novih prodajnih kanala, profitabilnost ekspozitura se smanjuje, i banke svuda u svetu moraju da se prilagođavaju novim poslovnim situacijama, pre svega zbog ekonomike koju donose digitalni prodajni kanali.

Osim ekspozitura, kako ocenjujete bankarski sektor u Srbiji?

Bankarski sektor je veoma konkurentan i funkcioniše kvalitetnije i na višem nivou nego što to možda ljudi spolja pretpostavljaju. Kada je reč o tom tradicionalnom, univerzalnom bankarstvu, maltene da ne postoje usluge u svetu koje banke u Srbiji ne nude. Uz to, mislim da je stepen monetizacije, veličina bankarskog sistema u odnosu na veličinu ekonomije u Srbiji još uvek niska i ima puno prostora za rast – i na strani razvoja finansijskog sistema i na strani povećanja BDP-a. Tu se vraćamo konstataciji da razvoj ekonomije, a sa njom i bankarskog sektora, povlače privatne investicije, pre svega u malim i srednjim preduzećima. Tek kada krenu te privatne investicije, nezavisne od raznih državnih pomoći, rast privrede je zaista održiv, i to je, dugoročno, jedini pravi pokretač razvoja ekonomije.

A šta je sa onim što vuče bankarski sektor nadole, a to su loši krediti (NPL)? Kako bi to pitanje trebalo da se rešava?

Mislim da je bankarski sektor u poslednjih pet-šest godina postepeno rešio problem NPL-ova. Vrednosti tih kredita u bilansu su postepeno smanjivani rezervacijama, i oni sada ne ugrožavaju kapitalnu adekvatnost banaka.

Ali još uvek ih ima mnogo?

Poslednji podaci pokazuju da su na nivou Srbije rezervacije u proseku oko 60 odsto, dok je preostala izloženost pokrivena odgovarajućim kolateralima, tako da mislim da je to pod kontrolom. Ipak, činjenica je da i kada se vrednost tih kredita smanji u izveštajima, oni još uvek ostaju u bankama, moramo njima da se bavimo, da ih naplatimo u što većem iznosu ili prodamo. Ubeđen sam da je jedina prava opcija za banke prodaja jer zapravo nisu osposobljene za upravljanje tom vrstom portfolija koji je veoma specifičan, i u svetu postoje specijalizovani investitori koji se bave samo nenaplativim kreditima.

Postoji li zainteresovani investitori u Srbiji za NPL?

Zapravo, postoji veliko interesovanje za NPL-ove i relativno mnogo novca koji je u to uložen – jedan deo su obezbedile i međunarodne finansijske institucije poput IFC, EBRD, a obavljeno je već i nekoliko transakcija. Ono što u Srbiji otežava situaciju jesu neke institucionalne prepreke.

Koje?

Najznačajnije je da mi možemo još uvek da prodamo nedospele obaveze preduzeća samo bankama odnosno samo dospele obaveze investitorima koji nisu banke. Još veća su ograničenja na strani kredita stanovništvu. NPL-ove iz tog segmenta možemo da prodamo samo drugim bankama, bez obzira na dospelost, a ne nekom investitoru specijalizovanom za upravljanje portfeljem nenaplativih kredita.

Očekujete li da se to promeni?

Dosta se razgovara o mogućnostima da se to promeni i da se banke najzad očiste od NPL-ova, ne samo u bilansima nego i u strukturi rukovođenja, da se više ne troši vreme na nešto što zapravo nije srž bankarskog posla. Ono na šta treba paziti jeste da se u toj prodaji ne oštete interesi dužnika čiji se dugovi prenose na nove poverioce, ali to može da se obezbedi po ugledu na postojeća rešenja u svetu.

Rešavanje tog problema značilo bi da taj zarobljeni novac u rezervacijama može da se pusti u privredu?

Pre svega bi prodaja NPL-ova oslobodila puno vremena menadžmentima banaka i time sigurno povećala opseg i kvalitet ponude za privredu. Ali količina novca na raspolaganju privredi u ovom trenutku u Srbiji zavisi više od tražnje nego od samih banaka, koje su izrazito prelikvidne. Znam da banke danas nisu najpopularnije, ali je činjenica da mi bankari nismo zadovoljni zato što držimo toliko novca u likvidnim sredstvima i državnim hartijama od vrednosti umesto u kreditima privredi i stanovništvu. U krajnjoj liniji, sistemi nagrađivanja u bankama vezani su za to da damo što više kredita.

U javnosti je utisak da banke uglavnom posluju sa državom jer je tu i najsigurnije, i najlakše, a do sada ni kamate nisu bile male.

To je u prošlosti možda i bilo tačno, ali pogledajte šta se desilo sa kamatnim stopama na državne hartije od vrednosti samo prošle godine, na primer, kamate na dinarske državne hartije od vrednosti su sa nivoa od 13-14 odsto došle na nivo tri do šest odsto.

Samim tim se više ni ne isplati toliko, pa će i taj novac moći da ide u privredu.

Da, danas je razlika u kamatnim stopama primetna, ali i u prošlosti je uvek na kredite stanovništvu i privredi postojala dodatna marža u poređenju sa državnim hartijama od vrednosti, tako da je i tada bankarima bilo bolje da daju te kredite privredi, nego da rade sa državom, čak i sa troškom rizika.

U redu, ali kada ne radi privreda, onda nema kome da se dâ kredit.

Kada je reč o tom pitanju, situacija nije crno-bela. Verovatno da bismo i mi bankari mogli više da uradimo na povećanju kredita privredi, ali postoji i druga strana. Svi smo zainteresovani za to da što pre krene investiciona tražnja, da što pre ojača poverenje u vremenskih horizont od tri do pet godina da bi, pre svega mala i srednja preduzeća povećala svoja ulaganja i tako pokrenula celu ekonomiju. Iako su investicije u sektoru malih i srednjih preduzeća individualno male, glavni su pokretač cele ekonomije – zato što su to agregatno velike vrednosti, ali i zato što to znači da veoma veliki broj preduzetnika ima poverenja u budućnost i da su u to uložili svoj novac. Zbog toga je sektor malih i srednjih preduzeća generalno mnogo važniji za ekonomiju nego što to na prvi pogled izgleda, i jačanje njihovog ulaganja pokrenuće i čitavu ekonomiju.