Predsednik Vlade govorio je pred studentima i profesorima Fakulteta političkih nauka i odgovarao je na pitanja prisutnih. Tribinu su vodili Milan Mišić, odgovorni urednik lista "Politika", Grujica Spasović, glavni urednik dnevnika "Danas" i Dragoljub Žarković, glavni urednik nedeljnika "Vreme".

Šta je učinjeno za ove tri godine od strane vlasti koja je rešena da pokuša da iskoristi šansu koju Srbija ima na početku XXI veka. Znam da će biti puno kiselih osmeha zbog onoga što ću vam reći danas. Ali, prvo, mislim da smo uspeli da fundiramo temelje jednog demokratskog društva. Daleko je to od onoga što želimo da bude vladavina zakona u državi, ali je jedan ogroman put pređen kad stanje uporedimo s onim što smo nasledili. Zakoni danas važe. Postoje retki izuzeci da se neki ljudi, neke društvene grupe kriju od zakona, da izbegavaju to što zakon od njih traži da rade, ali to su pojedinačni slučajevi, to nije pojava kao što je bilo pre tri godine.

Može se izmeriti šta je učinjeno u želji da se donesu zakoni koji će biti jak pravni okvir za normalan život u ovoj državi. Za tri godine, hiljadu dana ove vlade, doneto je oko 150 zakona u parlamentu Republike Srbije i preko 150 zakona u parlamentu Jugoslavije, a sada Srbije i Crne Gore. To znači, svaki treći dan je donet po jedan zakon. Svaki treći dan.

Ako tako gledamo kako su radili parlamenti, onda sigurno moramo da odamo priznanje onima koji su predlagali te zakone i onima koji su o njima diskutovali i koji su ih na kraju doneli. Ponavljam, svaki treći dan po jedan zakon.

Ušli smo u mnoge reforme, reforme mnogih delova društva.

Obrazovanje, pre svega osnovno i srednje, duboko je zagazilo u dobre reforme. Ono što obeležava ove tri godine u odnosu na deset ili petnaest godina pre toga to je da školska godina počinje 1. septembra, da univerzitetska predavanja počinju u oktobru kao što i piše u rasporedu i da nikakvi štrajkovi, protesti, bilo da imaju političku, socijalnu ili neku drugu pozadinu nisu omeli početak školske godine. To deluje kao normalna stvar. Jeste. To nije bilo normalno u prethodnih deset godina. Zato to smatram velikim uspehom.

Reforma osnovnog školstva je počela bez ijednog zdravog glasa protiv. Politički razlozi i politički motivi nekih da budu protiv te reforme su meni razumljivi, ali definitivno niko iz struke nije dao ozbiljan razlog da smatramo da ta reforma nije dobro došla.

Javno informisanje. Toliko priča o slobodi medija, o pritisku na medije, toliko priča o ugroženosti medija u državi, ali hajde da budemo realni. Čime je ograničeno javno informisanje u ovoj državi danas? Ja mislim, s jedne strane, profesionalizmom onih koji se bave tim poslom, i s druge strane, opštom pristojnošću i poštovanjem druge ljudske individue.

Ja ne znam kako vlast u ovoj državi ugrožava slobodu medija. Neću da poredim sa onim periodom od pre tri godine jer mislim da, bez obzira na to što čujem da se ništa nije promenilo, ili da je ranije čak bilo i bolje, što neki govore, mislim da je neozbiljno da objašnjavam razliku između medija i slobode medija između septembra 2000. i oktobra 2003. godine.

Donet je novi Zakon o informisanju, Zakon o radio-difuziji, biće uskoro oformljena i agencija za telekomunikacije, bićemo blizu toga da počnu da se na zakonom zasnovan način dele frekvencije elektronskim medijima, a što se tiče štampanih medija, tu je učinjeno sve što je bilo moguće, uključujući oslobađanje od poreza na štampane medije, novine i časopise. I ja bih jako voleo da čujem kako država, kako vlast ugrožava slobodu medija u Srbiji danas. Mislim da će biti jako teško da čujem ozbiljan argument.

Korupcija i kriminal su dve najveće opasnosti za svaku državu, a posebno za državu u tranziciji. Da li smo mi pobedili korupciju i kriminal u ovoj državi? Ne. To je svima jasno. Ostvareni su odlični početni koraci u borbi protiv kriminala, ne samo kroz akciju Sablja nakon ubistva premijera nego kroz početne reforme koje su izvršene u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Korupcija je, čini mi se, problem za svaku državu kao što je i kriminal. I ne mogu da budem zadovoljan onim što je učinjeno do sada u našoj zemlji. Ne, nije stanje katastrofalno. Ne, nije korupcija obuhvatila sve delove vlasti. Ne upravlja korupcija ovom državom i ne upravlja procesima, novcem i bilo čime, ali želja ove vlasti i lična želja je bila da se korupcija svede na mnogo niži nivo. Da je ima, ima je. Gde je ima? Najmanje u Vladi Srbije.

To su primeri korupcije koji su, mislim, estradno interesantni, koji su po svim novinama – Kolesar, Janjušević i Marija Rašeta – to su tri imena o kojima se govori kad se ukazuje na Vladu. U Vladi radi daleko više ljudi, ne samo na pozicijama članova vlade, nego u ukupnom državnom aparatu i tu se upravlja sa mnogo, mnogo više novca nego što su cifre koje su pomenute u ovim aferama koje, uzgred, tek treba dokazati.

Ja ću i ovde da ponovim, ne mislim da iko treba da bude zaštićen od afera, ali, takođe, s druge strane ne mislim da neko treba da bude streljan zato što je neko pomenuo njegovo ime u negativnom kontekstu.

Da li ima korupcije na Univerzitetu? Da li neko sme da kaže da nema? Voleo bih da neko kaže da nema i da stoji iza toga. Ne mora to da dokazuje. Samo neka kaže da nema.

Da li ima korupcije u zdravstvu? Da li ima korupcije u školstvu, osnovnom i srednjem? Da li ima korupcije svuda oko nas u svim segmentima društva? Da, ima. Da li je ta korupcija takva da predstavlja prepreku daljem razvoju ovog društva u bilo kom vidu, demokratskom, tržišnom? Ne. Korupcija nije najveći problem društva.

Korupcija jeste problem društva i treba se boriti protiv nje. Najveću odgovornost za borbu protiv korupcije imamo mi, političari, koji imaju odgovornost vlasti, ali da bi ta borba tila uspešna, osim političara i državnog aparata, neophodna je i pomoć građana, neophodna je podrška i onih koji su žrtve korupcije. Ta pomoć nije uvek tako izdašna, pre svega zbog toga što su, nažalost, ova država i ovi građani naviknuti na korupciju. Mislim da bi teško bilo naći čoveka koji bi smeo da kaže za sebe da nikad nije učinio ništa što bi moglo da se nazove korupcijom. Mislim da je to loše, ali mislim da je to jedno stanje stvari koje ne zavisi od ove vlasti. To zavisi od onih procesa koji su se dešavali u ovoj zemlji nekoliko decenija iza nas.

Bilo je neophodno od rođenja deteta do smrti dati nekom nešto da bi se nešto dovršilo, da bi vaša beba dobila sigurno čistu pelenu i dobru babicu. Kad ste se vi rađali, vaši roditelji su nosili, ako ne koverat onda malo kafe, malo konjaka ili viskija, malo nečega. Ušlo je to u tradiciju kao poštovanje prema nekome ko je učinio nešto dobro. A svi smo nosili ili svi su nosili.

Kroz proces odrastanja, od posete pedijatru do upisa u osnovnu školu, srednju školu, na fakultet, svuda ste bili svesni toga da morate da znate nekoga. Ne da znate nešto pa da će to biti prepoznato na nekom prijemnom ispitu ili ne znam na čemu, ali da znate i nekog pored toga što znate. I ovo nije ograda, ja nisam srećan što ovo govorim, ali to jeste stanje stvari.

Korupcija u državnim organima je najopasnija i protiv nje se treba najžešće boriti. I ja vam garantujem da je to bio, jeste i biće najvažniji posao ili jedan od najvažnijih poslova one političke opcije kojoj ja pripadam, Vlade Srbije i moje političke stranke. Da li smo uspeli? Da li smo odneli pobedu? Ne, nismo, kao što se vidi, ali mislim da je protivnik sateran u ugao ringa, da je lukav, da može da izbegne udarac koji bi značio nokaut, ali da je na nama da ipak uskoro bude na podu.

Kako ćemo to uraditi? Tako što ćemo ojačati zakonski okvir za borbu protiv korupcije, institucije koje bi trebalo da se bore protiv korupcije i tako što ćete vi, građani zbog kojih postoji ova vlada i vi građani koji ste žrtve korupcije, da date veći doprinos borbi protiv korupcije time što ćete prijaviti one koji to rade.

Šta je učinjeno do sada u zakonodavnom delu borbe protiv korupcije? Donet je Zakon o sprečavanju pranja novca, jako važan zakon; u pripremi su neki zakoni koji su dobili veliki publicitet – zašto nisu doneti prvog dana, zašto nisu doneti drugog dana. Zato što ih niko nije napisao tog prvog dana. A onda oni koji nam prebacuju da su oni dali te predloge zakona, da mi kao vlast nismo hteli da ih pustimo na vladi, dali su loše predloge zakona. Dali su predloge zakona koji su verovatno odlični u Sjedinjenim Državama ili u Belgiji, ali kad su ih prepisivali ili prevodili na srpski, samo su zaboravili jednu stvar – da to ne može da se stavi u naš ustavno-pravni sistem. I zato je te zakone bilo nemoguće usvojiti u parlamentu.

I to je dokaz da donošenje novog ustava ima ogroman značaj za sve procese u našem društvu.

Mogu puno da vam pričam o uspesima ove vlasti za ove tri godine, ali pošto je trenutno aktuelnija stvar da se vlast brani, nego da govori o svojim uspesima, onda sam u dilemi da li da to govorim. Ali ne zbog vlasti, zbog veličanja rada ove vlade i ove vlasti za ove tri godine. nego zbog istine i zbog vraćanja optimizma, ne optimizma bez osnova, ne cirkuskog optimizma, ne optimizma koji je šarena laža, nego vraćanje zdravog optimizma koji je uslov za borbu protiv svih zala i za borbu za ostvarivanje svih dobrih ciljeva, moram da pomenem neke podatke koji nisu izneti, koji nisu plod igre sa statistikom ili statistike nego su realni pokazatelji.

Recimo, četiri puta je veća prosečna plata u Srbiji danas nego pre tri godine, 1,6 puta je skuplja potrošačka korpa, ista korpa sa istim artiklima u njoj. Možete sami da izračunate šta se dešava sa povećanjem standarda. Tako meren standard je veći gotovo tri puta. Da li je to dobro? Jeste. Da li je to dovoljno? Nije. Zato što nam je startna pozicija bila vrlo mala.

Prosečna plata je danas 180 evra u ovoj državi. Ako je četiri puta bila manja pre tri godine, to znači da je bila 45 evra ili devedeset maraka. Ali ne samo nominalno, nego je ta plata realno najmanje četiri četiri veća. I nominalno i realno je veća nego što je su plate u Bugarskoj i u Rumuniji, moje dve omiljene zemlje, zbog moje optimističke priče da sa njima možemo da postanemo članovi Evropske unije 2007, 2008, 2009. ili 2010. godine. Ali s njima zajedno.

Mera uspeha svake vlade na svetu određuje se na nekoliko načina. Jedan od najomiljenijih za građane je broj zaposlenih, stanje zaposlenosti u jednoj zemlji. Dve godine unazad slušam strašne žalopojke da su stotine hiljada ljudi otpušteni, da su stotine hiljada ljudi otpušteni sa poslova koji su im obezbeđivali egzistenciju, da ulazimo u beznađe, u dužničku krizu. Sindikati imaju vrlo egzaktne podatke o tome da je ova vlast rasterala s posla mnogo više ljudi nego Tito, Milošević, NATO i ne znam ko sve zajedno u poslednjih deset, dvadeset, sto, dvesta godina. Nije tačno. To apsolutno nije tačno.

I tu postoje vrlo jasni podaci koji kažu da je danas zaposleno u Srbiji 1.817.000 ljudi. To jeste manje nego 2000. godine, jer je 2000. godine bilo negde oko 1.900.000 zaposlenih. To znači da je realno oko 83.000 ljudi više nezaposleno nego 2000. godine.

Ali, ako pogledate podatke malo dalje, onda ćete videti da je 1996. godine bilo zaposleno 2.300.000 ljudi. To znači da je za četiri godine do 2000. godine otpušteno 300.000 ljudi, odnosno da je razlika između zaposlenih i nezaposlenih bila 400.000 na štetu zaposlenih, a da je to za ove tri godine uz tranziciju, uz najave otpuštanja, uz sve ono što privatizacija nosi, da je taj broj otpuštenih četiri puta manji.

Ko je ostao bez posla? Da li je bez posla ostao neko ko je imao dobar posao, ne samo po plati, odnosno da li je bez posla ostao neko koji je išao ujutru na posao, radio na tom poslu proizvod koji je mogao da se plasira na tržištu i primao za to platu? Nađite mi jedan primer. Ne, niko ko je proizvodio novu vrednost, profit ili kako god hoćete da ga nazovete, koji je radio u preduzeću koje je bilo profitabilno, nije ostao bez posla.

Ko je, dakle, ostao bez posla? Ostali su, pre svega, oni koji su inače bili bez posla zato što je dokaz da su bili zaposleni bio samo u tome što su imali pečat preduzeća u svojoj radnoj knjižici. Inače, godinama su išli na posao, ne svojom krivicom – ponavljam ne svojom krivicom – tako što odu na taj posao, sede na tom poslu nekoliko sati i vrate se kući. Ili još gore, odu na posao, proizvode gubitke na tom poslu, redom proizvode gubitke na tom poslu, ne svojom krivicom, i vrate se kući i onda dobiju između pedeset i sto maraka ili evra, nešto što se zove plata, nadoknada, topli obrok ili ne znam šta.

Kritičari kažu da je ove godine zabeležn pad industrijske proizvodnje za dva i po posto. Ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović je rekao da je to podatak u koji ne može da veruje, jer naša statistika je takva da ne možemo da budemo sigurni da li ona meri sva preduzeća… Ali, da ne ulazim u to, brzo ćemo do kraja godine imati tačne podatke. Ali, ako je to tačno da je industrijska proizvodnja u ovoj državi manja za dva i po odsto ove godine, i ako je to manja industrijska proizvodnja u onim segmentima gde se proizvode gubici, onda je to dobro. I onda je meni žao što nije manja barem pet odsto.

Koje su to sfere? Evo, recimo jedan primer. A ima ih puno. Bor. Tamo se proizvodi katodni bakar. Cena proizvodnje katodnog bakra u Boru, kad saberete sve što se potroši da se proizvede tona katodnog bakra je blizu dve hiljade dolara. Cena na tržištu katodnog bakra je 1600 dolara. To znači da upornim radom, znojem, ulaganjem, naporima ljudi koji tamo rade mi proizvodimo gubitke. Bilo bi bolje da se ne proizvodi katodni bakar, da ti ljudi primaju iste plate kao kad rade i sede kod svojih kuća i da ne prave samo nove troškove koji se gomilaju kao gubitak u toj proizvodnji.

Da ne govorim o Zastavi, o tome da smo uložili, ne smem da vam kažem koliko para u proizvodnju, da je proizvedeno nekoliko hiljada nečega što se zove automobil, što podseća na automobile dvadeset prvog veka i sada ne može da se proda. Sad nam traže kredite, dakle novi novac iz budžeta da se kreditira prodaja tih automobila. Da li treba da radi Zastava pod takvim uslovima? Da ili ne – odlučite sami.

Postoji još jedan problem u oblasti zapošljavanja. Negde oko devetsto hiljada ljudi je evidentirano na Birou za zapošljavanje ili kako se to sad zove Nacionalna služba za rad i zapošljavanje. Ali postoje i tu čudni podaci. Recimo, prošle godine se tražilo 3177 ekonomista. Znači, neka preduzeća su tražila ekonomiste i nismo uspeli da ih nađemo. A na Birou u isto vreme imamo 3052 ekonomista. To znači, bila je veća potražnja za ekonomistima nego što je ponuda na Birou. Za nekih stopedesetoro je manjak ekonomista u ovoj državi prema potrebama, ali ovih 3.052 nisu hteli da se zaposle.

To me podseća na jednu priču. To je normalno, kad vas zadesi to zadovoljstvo ili ta nesreća da postanete deo vlasti, onda vas se sete mnogi vaši prijatelji i rođaci, onda shvatite da imate porodicu od nekoliko desetina hiljada članova, a da vam je odeljenje u srednjoj školi brojalo negde oko 18.000 učenika i svi vam kažu: da li me se sećaš; i svi vam kažu kako teško žive, većina njih kažu da su na ivici gladi, ne biramo posao, samo da se zaposlimo – može u Telekomu, može u duvanskoj industriji.

To je slučaj i ovde. Mi smo doneli Zakon o zapošljavanju koji je tako rigidan. Sindikati su rekli da to ne postoji nigde, Hitler nije bio takav. A osnovna odredba u tom zakonu je da ko neće da se zaposli ako Biro ponudi posao treći put, da se on onda skida sa te evidencije. Je li to moguće – ja sam vredno učio i osnovnu školu i srednju školu i fakultet i sad neće da me zaposle, nego mi daju da radim neki drugi posao. On je ekonomista, recimo i hoće da bude ne znam šta. Kao ekonomista neće da se zaposli. Ako mu neko ponudi da radi u trgovini, on kaže: ne, ne, ja sam ekonomista.

To je posledica najvećeg problema koji mi imamo kao država i kao društvo. A to je što je jedna nesreća koja se zvala samoupravljanje ostavila najdublje tragove u svesti naših građana, kod velikog broja ljudi i da su ti tragovi mnogo jači nego tragovi hrišćanstva, komunizma i svake druge ideologije, od poznatih na ovim prostorima. Samoupravljanje je način života. Genetski kod jednog broja naših ljudi. Očekuju da mogu da odlučuju o svemu, da ne moraju da budu odgovorni ni za šta i da država mora da im obezbedi sve, od obrazovanja, odnosno školovanja, do zapošljavanja tamo gde su oni to naumili, bez obzira na to da li oni vrede, da li su dokazali bilo čime da mogu to da postanu.

Opravdano je pitanje nekih od vas – a ko je tebi, Zorane Živkoviću, rekao da možeš da radiš ovaj posao? Ja imam na to odgovor. Na ovaj posao se dolazi vrlo lako. Upišete se u političku stranku, gostujete na nekim opozicionim tribinama i kroz sedam-osam godina postanete predsednik vlade (smeh u sali). Evo, ja sam živi dokaz. Sticaj mnogo srećnih i mnogo nesrećnih okolnosti.

Ali za političare nigde u svetu ne postoje neki preduslovi ili… Možda negde postoje, ali u onim državama koje liče na nas ili mi na te države ne postoje.

Prema tome, zapošljavanje je jedna oblast gde ne mogu da kažem da smo postigli uspeh, ali situacija je daleko od one kakva se prikazuje u izveštajima i pretnjama sindikata i analitičara, posebno onih omiljenih analitičara koji – neću da pominjem nijedno prezime pošto će im skočiti rejting još više, ali to su oni analitičari koji znaju sve. Sve živo znaju. Ja prihvatam da se političari ponašaju kao da sve znaju i tačno je da se tako ponašaju. Ali stanite onda sa ove strane gde piše "političar" i onda se borite kao političar, a ne kao analitičar, koji zna sve – od komparativne književnosti, preko baleta, do biohemije, da ne govorim o ekonomiji jer to svi znaju. Apsolutno svi znaju, od zubara do svih drugih.

Šta je, međutim, ono što je ili najveći propust ili najveći problemi koje mi imamo danas u državi? Bojim se da je najveći broj tih problema ono što je nasleđeno. To je, pre svega, odnos Srbije i Crne Gore i stanje na Kosovu i Metohiji. Znam da je pisalo u programu DOS-a da ćemo rešiti problem sa Srbijom i Crnom Gorom. I svi oni koji kažu da to nismo uradili, u pravu su. Ali moj odgovor je to da je stanje mnogo bolje nego što je bilo u poslednjoj deceniji prošlog veka. Od 1996. do 2003. godine Crna Gora, odnosno vlast u Crnoj Gori nije priznavala saveznu državu, nije uzimala učešće u njenim aktivnostima, nije poštovala njene organe, osim vojske. I ništa drugo nije spajalo Srbiju i Crnu Goru od 1996. do 2003. godine.

Danas država Crna Gora, vlast u Crnoj Gori i vlast u Srbiji sarađuju na način koji možemo da ocenimo kao dobar, ali to ne znači da smo rešili probleme. Ti problemi su, ne u našem odnosu međusobnom, u odnosu političara, u odnosu građana i u odnosu država, nego su problemi u tome da li mi možemo zajedno, efikasno da ostvarimo svoj cilj, a to je ulazak u Evropsku uniju.

Mi pokušavamo da to uradimo zajedno. Bojim se da je sve manje i manje energije u nama da na takav način ostvarimo većinsku želju građana i Srbije i Crne Gore. To je Srbija i Crna Gora, odnosno Srbija i Crna Gora u Evropskoj uniji. Pre svega zbog toga što se tu suočavamo sa jednim konzervativnim stavom birokrata iz Brisela, ali on je takav i mi ne možemo da ga menjamo. Oni su navikli da rade u tom postupku stabilizacije i asocijacije i prijema u Evropsku uniju sa klasičnim državama koje nisu ovakve kao što je ova naša.

Ali mi smo bili prinuđeni ne samo iz Brisela, ne samo voljom političkih elita, da biramo da li ćemo da rasturimo državu u vreme kada samo što smo počeli tranziciju ili ćemo da je sačuvamo makar i kao mimikriju tu državu. Sigurno da je jasno političko opredeljenje svih, posebno onih koji sada beže od toga da su se potpisivali na beogradskim sporazumima, bilo da se napravi takva država.

Onda smo sad došli do situacije da oko naizgled malih stvari, kao što je poljoprivreda, što uopšte nije mala stvar, ne možemo da se složimo oko režima za 56 proizvoda i to deluje kao nemoć i pomanjkanje energije od strane političara koji to ne žele da učine, ali to je smrt za srpsku poljoprivredu ako se usaglasimo na način kako to od nas očekuje Evropska unija. Između želje da budemo deo Evropske unije i smrti, odnosno opstanka naše poljoprivrede, ja mislim da ćemo se opredeliti svi za ovo drugo.

Kosovo i Metohija je vekovni problem Srba i države u kojoj živimo. Mnogi su pokušali da na temi Kosova i Metohije stvore svoj politički kapital, napreduju preko te teme, preko bavljenja tom temom, ali mislim da ćemo se složiti da su svi, počev od cara Lazara do danas poraženi u toj nameri. I mi sada rešavamo pitanje Kosova i Metohije na način koji je održiv i moguć.

Spreman sam da kažem da nikad u poslednjih deset-petnaest godina nismo imali bolju poziciju za rešavanje tog pitanja. Vratili smo se u svet, o čemu neću da govorim kao o uspehu ove vlasti, jer to valjda ne treba da dokazujemo, imamo razumevanje tamo gde se odlučuje, a znamo svi da postoje ta mesta gde se odlučuje i o nama. Na korak smo od savezništva sa tim državama koje su važne ili najvažnije na kugli zemaljskoj, bez obzira što to nije pravedno, ali tako je.

I nisam siguran da mogu danas da vam kažem da će taj problem biti rešen na način kojim ćemo moći biti svi zadovoljni. Pre sam sklon da zaključim da će taj problem biti konačno rešen na način kojim neće biti zadovoljni ni Srbi, ni Albanci, ni svi drugi oko nas, što je, čini mi se, jedino rešenje i što je dobro rešenje. Nije najbolje ali je dobro.

Ono što je sigurno to je da vas ova vlast neće, siguran sam i bilo koja sledeća, neće terati da svojim telima branite zablude nekih političara, da ova vlast neće učiniti ništa da pogorša položaj i građana ove države i srpskog naroda u odnosu na problem Kosova i Metohije, a verujte da činimo sve da se još bolje postavimo i da, kada dođe vreme za to konačno rešenje, to konačno rešenje bude prihvatljivo za većinu od nas.