Intervju - Roberto Albiseti, šef beogradske kancelarije Međunarodne finansijske korporacije
Katalizator stranih investicija i razvoja domaćih preduzeća
Nakon dobrog starta srpske ekonomije u 2002. i pada u 2003. godini, jedino rešenje jeste pristup povoljnim kreditima, koje opet koči siva ekonomija, kaže za "Vreme" šef beogradske kancelarije Međunarodne finansijske korporacije (IFC) Roberto Albiseti
"VREME": Nakon dve i po godine rada u Srbiji i Crnoj Gori, kako IFC i SEED procenjuju njen dalji ekonomski razvoj?
ROBERTO ALBISETI: Budućnost gledana kroz finansijsku i ekonomsku perspektivu može biti procenjena tek ako se uzme u obzir činjenica da je politička tranzicija u vašoj zemlji u toku i da je država zbog nestabilnosti ekonomije već platila vrlo visoku cenu. Možemo samo da se nadamo da neće biti nazadovanja. Mi smo uložili ogroman trud sa resursima koje smo imali. Imamo potencijal da uradimo i više tako što ćemo više dopreti do ekonomske zajednice. Iako smo investiciona banka i moramo da ostvarimo profit u transakciji kao bilo koji investitor, naš glavni cilj ipak nije profit, već razvoj i stabilnost. I to radimo na različite načine a pre svega dajući primer drugim investitorima da smo voljni da rizikujemo u privatnom poslovanju u Srbiji samo da bismo ih privukli ovde. IFC je katalizator – ohrabruje svoje partnere, inostrane i domaće podjednako. Našim klijentima pružamo dugoročne zajmove po tržišnim cenama, nudimo garancije i smernice za upravljanje rizikom. Primer takve uspešne saradnje jeste projekt u Pirotu sa kompanijom "Tigar" i kompanijom Mišlen iz Francuske. U tom projektu IFC je učestvovao sa 20 miliona evra. Ulažemo u deonice preduzeća i finansijskih ustanova na tržištima u razvoju (IFC je u Srbiji deoničar Rajfajzen i Prokredit banke). Pomažemo da se privuku dodatna sredstva s tržišta privatnog kapitala i u sklopu projekta pružamo i savetodavne usluge našim domaćim partnerima.
Aktivni ste i u okolnim državama. Da li se problemi Srbije razlikuju od onih sa kojima su se suočile države bivše Jugoslavije?
Uloga IFC-a u Sloveniji se promenila jer je Slovenija članstvom u Evropskoj uniji promenila status i u grupaciji Svetske banke, od zemlje primaoca pomoći postala je zemlja donator. Situacija sa Hrvatskom takođe se razlikuje od one u vašoj zemlji. Hrvatska se nalazi u prelaznoj fazi, oni polako počinju da pristupaju međunarodnom finansijskom tržištu, a to znači da imaju mogućnost da privuku investitore i dobiju strani kapital po povoljnim uslovima. U Srbiji to još nije slučaj i naš je zadatak da pomognemo da premosti te probleme. Srbija ima veliki potencijal zato što, iako nije velika, ipak ima gotovo devet miliona ljudi i domaće tržište koje je veće od ostalih delova bivše Jugoslavije. Zato se nadamo da će potencijal Srbije rasti i da će preći i na regionalno tržište jer balkansko tržište o kome ljudi stalno govore pokriva gotovo 47 miliona ljudi. Kultura u državama bivše Jugoslavije je manje-više ista. Pitanje je samo veličine tržišta i kompanija o kojima pričamo: da li su one konkurentne i na stranom tržištu.
SEED, koji je osnovan od strane IFC–a, bavi se malim i srednjim preduzećima. Sa kojim problemima se ona suočavaju?
Neka pitanja moraju biti uređena, da bi mala i srednja preduzeća počela da rastu. Verovatno je glavni problem vezan za ograničen pristup kreditima i činjenicu da najveći deo malih i srednjih preduzeća posluje u sivoj ekonomiji. Ta dva problema su na neki način povezana zato što banke ne daju pozajmice kompanijama koje ne mogu da proizvedu transparentnu sliku svog finansijskog poslovanja. Drugim rečima, čak i kada razgovarate sa potencijalnim klijentima koji nisu male kompanije, dakle srednje ili velike, u nekoliko slučajeva video sam da one još ne prikazuju ispravnu sliku svog finansijskog računovodstva. Banka ili investicioni fond pre nego što uloži u kompaniju želi da vidi kakva je njena finansijska situacija sada, ali i u proteklih nekoliko godina kako bi napravili finansijsku projekciju o daljem poslovanju. Ako nema ispravnu sliku, banka će odustati. To je jedan od razloga zašto lokalne banke nisu dovoljno aktivne u poslovanju sa malim i srednjim preduzećima. Banke su još uvek veoma oprezne pa preduzeća investiraju samo sopstvenu zaradu. Ili, kada odu u banku plaćaju visoke rate jer je rizik banaka veoma veliki. To će biti ispravljeno čim dođe do privatizacije nekih državnih banaka. Na finansijsko tržište će doći novi igrači sa novim proizvodima, kapacitetima i resursima.
Problem sive ekonomije i nemogućnost dobijanja kredita je zatvoren krug. Kako ga rešiti?
Vlada radi na tome. Pre nekoliko dana na sastanku koji su organizovale Svetska banka i Vlada Srbije govorili smo o administrativnim barijerama za investiranje u Srbiju i jedna od razmatranih tema bila je transparentnost u računovodstvu i finansijska disciplina koja je neophodna za dobijanje kredita. Netačno i nezakonito prikazivanje knjiga je veoma opasno, a mnoge firme u Srbiji prijavljuju svega 30 odsto svoje dobiti kako bi smanjile porez. Rad u sivoj ekonomiji košta više nego legalno poslovanje i jedini način da se to ispravi jeste da vlada napravi reforme koje će omogućiti transparentnost. S druge strane, važno je edukovati privredne subjekte i javnost: moramo da poboljšamo poslovnu klimu i transparentno poslovanje primenom međunarodnih računovodstvenih standarda.
Misija
Međunarodna finansijska korporacija, član grupacije Svetske banke, podstiče održivi ekonomski napredak u zemljama u razvoju obezbeđivanjem sredstava za ulaganja u privatni sektor, aktiviranjem kapitala na inostranim finansijskim tržištima, kao i pružanjem tehničke i savetodavne pomoći vladama i preduzećima. Da bi pomogao podsticanje toka štednje i ulaganja u zemljama u razvoju, IFC u saradnji sa privatnim investitorima obezbeđuje finansiranje poslovnih projekata u obliku zajmova i/ili učešća u deoničarskom kapitalu. IFC koordinira svoje poslovanje s drugim institucijama članicama grupacije Svetske banke – Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj (IBRD), Međunarodnom agencijom za razvoj (IDA) i Multilateralnom agencijom za garancije (MIGA) – ali je zakonski i finansijski nezavisni entitet. Osnivački kapital IFC-a čini 175 zemalja članica, koje ujedno zajednički odlučuju i o politici poslovanja. U zemljama u razvoju koje privlače značajnije tokove kapitala, IFC učestvuje prvenstveno u regijama i sektorima u kojima je kapital iz privatnih izvora manje dostupan. Mnogo pažnje, međutim, posvećujemo mogućnostima na "graničnim tržištima" (frontier markets) sveta u razvoju, koja ulagači smatraju suviše riskantnim ili politički nestabilnim da bi se mogla pružiti sigurnost, isplativost ili razvoj. Na tim tržištima mi tražimo i pronalazimo prilike za isplativa, ekološki i društveno prihvatljiva ulaganja koja su važna za razvoj. Putem fondova zemalja članica IFC dodeljuje pomoć vladi i preduzećima. U slučaju Srbije i Crne Gore aktivan je Fond za tehničku pomoć italijanske vlade, a tokom perioda od 2001. do 2003. godine aktivan je bio fond švedske vlade. Tehnička pomoć koju pružamo u Srbiji je treća po redu posle Kine i Rusije po broju projekata i uloženim sredstvima. Ove godine angažovali smo sredstva za razvoj nekoliko projekata tehničke pomoći: restruktuiranje Elektronske industrije u Nišu, Studiju o razvoju Interneta i informacionih tehnologija, Studiju o izvodljivosti za izgradnju naftovoda CPOT (Konstanca–Pančevo–Omišalj–Trst) kao i nekoliko studija iz energetskog i prehrambenog sektora.
Male i velike investicije
Pre dve godine uradili smo studije za tri uspešna predstavnika domaće tekstilne industrije – proizvođača konfekcije, ali, nažalost, nismo finansirali nijednog od njih zato što su zahtevane investicije bile male za IFC. U slučajevima poput ovog, kada je investicija premala za IFC, mi učestvujemo kroz finansijske posrednike: komercijalne banke, lizing kompanije i fondove, tako što pružimo dugoročne pozajmice lokalnoj banci a ona ih plasira malim i srednjim preduzećima u privatnom sektoru. Minimum naše kreditne investicije može da iznosi osam do deset miliona dolara. To znači da kada mi primenjujemo princip podele rizika sa deoničarima kompanije i ostalim investitorima, na investiciju od tri dolara finansiramo jedan. Preostala dva mora da finansira neko drugi. Znači, pričamo o ukupnoj investiciji od najmanje 25 do 30 miliona dolara.
