Kreiranje nacionalne politike kada su u pitanju dizajn i proizvodnja odeće, već odavno nije tema na ovim prostorima. Zaboravili smo da su ove dve oblasti primenjene umetnosti u drugoj polovini dvadesetog veka bile ne samo deo strategije unutrašnje politike, već i poligon komunikacije i promocije domaće kulture ka ostatku sveta.

Kulturna promocija SFRJ bila je državni projekat od izuzetnog značaja, i sve do raspada ta će država biti ozbiljan pokretač i podrška finansijski izuzetno zahtevnim projektima na njihovom putu van granica zemlje. Između 1958, nakon Staljinove smrti i previranja koja je donela 1968, zemlje istočnog bloka pokušavaće da uspostave novi kontekst mode kao ideološkog posrednika kao dela kulturne scene i umetničke prakse. Tom temom se tada na različite načine bavila većina zemalja istočnog bloka, o čemu publicistkinja Elizabet Vilson, navodeći kao primer Vladimira Tatlina i Kazimira Maljeviča, ističe “uzorke novog stila eksplicitno revolucionarne odeće, koja je sadržala udobnost seoske odeće i žive boje sa modernim krojem koji je odgovarao industrijskom radu i urbanom životu”.

Dakle, pod patronatom visoke politike, desio se procvat kreativnog sektora u tekstilnoj industriji tadašnje SFRJ, koji će potencijal za promociju zemlje videti u znalačkim umetnički i tehnički realizovanim autorskim kolekcijama. Ovako pripremane, uz ozbiljnu podršku i po više udruženih preduzeća, one su pronalazile put ka najvećim svetskim smotrama mode. Na jednom od savetovanja eksperata za modu i tekstil održanom 1966, Pavle Vasić, naš čuveni istoriograf odevanja, zalagao se za veću primenu tradicionalnih motiva i ornamentike u kreiranju savremene odeće, kako bi se stvorio prepoznatljiv identitet u odnosu na evropocentričnu zapadnu modu.

Ubrzo nakon toga sledile su legendarne kolekcije Aleksandra Joksimovića Simonida (1967), Vitraž i Pejzaž (1968), i Prokleta Jerina (1969), koje su odredile ton prepoznatljivog rukopisa onoga što će važiti za visoku modu SFRJ. Definisanju ovog distinktnog stila svakako je dodatno doprinelo formiranje Nacionalnog salona, institucije čiji je cilj bio negovanje stilizovane upotrebe tradicionalnih vrednosti u savremenom odevanju. Pored Aleksandra Joksimovića, čiji je uticaj na ovaj modni pravac bio nesumnjivo najznačajniji, moda sa nacionalnim elementima mogla se naći i kod Anđelke Slijepčević, Mire Čohadžić ili Dobrile Vasiljević Smiljanić. Njihov rukopis je bio zamišljen da predstavi jugoslovensku naciju, a zapravo je u najvećoj meri koristio izvore srpskog kulturnog nasleđa.

Istoričari umetnosti zaključuju da su međunarodni sajmovi u periodu hladnog rata bili neka vrsta poligona za svojevrsno takmičenje između Istoka i Zapada. Na tim manifestacijama Jugoslavija se prezentovala demonstrirajući specifičan nacionalni modni identitet. Na Međunarodnom modnom festivalu u Moskvi 1968, čuvena Joksimovićeva kolekcija Simonida, koja je sada postala kulturna i muzejska baština savremene umetnosti, predstavljena je rame uz rame sa velikim modnim kućama zapadnog sveta. Prepoznatljivi motivi ove kolekcije su zvonasto krojeni rukavi preuzeti iz srednjovekovne vizantijske odeće i ornamentacija sa kamenih frizova manastira Gračanica i Dečani.

Nedugo zatim, kolekcija Prokleta Jerina prikazivana je svakog dana tokom trajanja prve Jugoslovenske industrijske izložbe u Parizu 1969. godine, izazivajući veliku pažnju pariske javnosti i brojnih modnih poslenika. Vrlo mudro u ovoj kolekciji, inspirisanoj legendarnom izgradnjom Smedereva, ratovima za odbranu srpske Despotovine i solunskim borcima, Joksimović je kombinovao domaću tematiku u skladu sa stilskim kodovima pariske modne avangarde 1960-ih. Moda u nacionalnom stilu kao koncept kulturne politike i osnivanje Nacionalnog salona bio je nesumnjivo dobra, mada ne i jedina moguća platforma za kulturni diplomatski dijalog. Osmišljena sa idejom da šalje važne poruke o identitetu zemlje koja je tražila i dobijala značajno mesto na svetskoj pozornici, bilo je logično i da se uruši istovremeno sa njenim padom.

Koja bi platforma i poruka bila zgodna u ovom trenutku za komunikaciju na međunarodnom nivou i koju bismo poruku želeli da pošaljemo? U vreme preispitivanja ideologija na globalnom planu, kada nacionalni koncepti imaju negativnu konotaciju, bilo bi potrebno da izvore inspiracije i specifičnosti stila kojim bismo se predstavili drugima tražimo na sasvim drugim mestima. Jedino nije izvesno ima li Srbija danas afiniteta i vizije za takvu misiju.