Seksualno obrazovanje nije deo obrazovnog programa i sistema, što značajno utiče na podizanje svesti, ili u našem slučaju na održavanje niskog nivoa svesti na temu seksualnih i reproduktivnih zdravlja i prava. Nedostatak ove vrste podsticaja kod mladih ljudi, koju tradicionalističke struje doživljavaju kao podsticaj na promiskuitetno ponašanje, uzrokuje povećani broj neželjenih trudnoća u adolescentkinja, kao i prenošenje poruka sa starijeg na mlađe naraštaje bez "update-a", znači prenosimo naučeni stav iz perioda aktivnog seksualnog i reproduktivnog doba ne uzimajući u obzir da se mnogo štošta promenilo, nekada i na gore. Time ni roditelji ne mogu da zaštite svoju decu. Istraživanje na internetu nije pouzdan način provere i sticanja informacija, a sa druge strane, sprovodi se post festum u većini slučajeva što, prvo, ne rešava problem, a kvalitet informacija na internetu često je nepouzdan. Poređenja radi, u državama u kojima je seksualno obrazovanje deo obrazovnog programa mladi ljudi kasnije stupaju u seksualne odnose, mnogo je manji broj adolescentskih trudnoća i seksualno prenosivih infekcija zbog činjenice da su mladi ljudi svesni posledica seksualnih izbora.

Do trenutka stupanja u proces ostvarivanja roditeljstva u medicinskom okruženju, žene se uvek smatraju "krivima" za neplodnost. Čak je i jezik prilagođen tim terminima koji ističu muškost: za žene se uvek kaže da su "neplodne", a za muškarce koji ne mogu da se ostvare u ulozi roditelja kaže se da su "sterilni". U izolovanoj fokus grupi, kada smo mlade ljude pitali kakva je razlika između sterilnog i neplodnog, većina je rekla da sterilno ima prizvuk čistog, belog, nevinog, a neplodno je označeno crnom bojom, sušom, nedostatkom života.

Sumnja u plodnost muškarca već ukazuje na nedostatak muškosti, dok žene ovu stigmu ne nose, što muškarce čini veoma osetljivima kada je ova tema u pitanju. Njihova snaga i muškost i rodni identitet (očekivanja i socijalna norma) zapravo zavisi od kvaliteta sperme i snage erekcije, dok kod žena ova oblast nije u direktnoj vezi sa rodnim identitetom. Sve ovo igra ulogu do trenutka kada par stupi u proces asistirane oplodnje, kada se podjednako istražuju muške i ženske potencijalne prepreke za ostvarenje roditeljstva.

U Crnoj Gori ne postoji ni jedan slučaj dokazanog selektivnog abortusa, a već godinama Crna Gora je u vrhu zemalja uz Albaniju, Azerbejdžan i Jermeniju kao zemlja sa najvećim disbalansom među decom muškog i ženskog pola. Na Balkanu, sličan fenomen postoji i na Kosovu, u Albaniji, Makedoniji, a u manjoj meri i u Bosni i Hercegovini. Postoje zabeležena iskustva žena i u Srbiji, neformalna doduše, koje su prošle kroz proces selektivnog abortusa metodom "bez bola do pola", uz pomoć Nifty metode (ispitivanje DNK uzorka fetusa iz krvi majke) koja košta 650 evra, a kojom se i pre dozvoljenog zakonskog roka za abortus (10 nedelja u Srbiji) saznaje pol fetusa. Zbog prirode selektivnih abortusa koji leže u tradiciji i nastavku "loze" i porodičnog imena, važno je napomenuti da ženska polna ćelija sadrži samo jednu vrstu hromozoma, takozvane X hromozome, dok muška polna ćelija sadrži nejednake, odnosno X i Y hromozome. Spermatozoidi koji sadrže X hromozome su ženski determinisani, a oni Y su muški. Dakle, pol deteta zavisi od toga koji će se spermatozoid spojiti sa ženskom polnom ćelijom. Prema tome, otac je biološki odgovoran za pol deteta. Ovo je naročito bitno za zemlje sa izraženim tradicionalnim vrednostima u kojima se žene krive za rađanje ženske dece i u kojima ćerka nije dete. Setimo se one crnogorske izreke koja kaže "imam troje dece i ćerku". Sve ovo predstavlja kršenje ljudskih prava u najgrubljem obliku uz depopulaciju ženskog roda na kojima počiva, da stvar bude gora, buduće kršenje ljudskih prava. Ovim gajimo celu jednu novu generaciju devojčica i žena koje, u nameri da zadovolje nove standarde populacionog rasta i obnove nacije, treba da budu spremne na nekritičko prihvatanje tradicionalističkih nazora i negaciju sopstvenih vrednosti. Cena je sin, pa tu nema cenkanja.

Članom 2 Zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji stimuliše se da se u pogledu vršenja roditeljskog prava primenjuje zakon kojim se uređuju porodični odnosi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, što znači da je ovaj proces dostupan zajednici muškarca i žene, bilo da su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici. Zakon je napredak sam po sebi, ali se odnosi samo na heteroseksualne parove i ne pruža mogućnost roditeljstva, i to bez naučno dokazanih osnova, istopolnim zajednicama ili pojedincima, što dovodi u pitanje autentičnu želju da se podstiče rađanje.

Nedavno sprovedeno regionalno istraživanje pokazalo je da se 11% žena posle prvog iskustva porođaja u porodilištima u Srbiji izjasnilo da više ne bi želele decu zbog uslova i situacije kojoj su bile izložene. Kao procedura koja nije elektivna, nego prosto neminovna posle 40 nedelje, ne plaća se sama po sebi, te sve pacijentkinje dožive puni spektar i raspon mogućnosti našeg zdravstvenog sistema. Samo 37% žena je imalo "privilegiju" da odluči kako želi da se porodi.

Iako medicinsko osoblje ima zakonsku obavezu da pre svakog postupka i zahvata objasni sve pozitivne i negativne strane tog postupka, to je urađeno u samo 24% slučajeva.

Skoro dve trećine ispitanica (63%) je tokom porođaja bilo žedno, a petina (20%) gladna. 65% žena nije bilo uključeno u donošenje odluka prilikom sopstvenog porođaja, a 63% žena smatra da njihovo mišljenje nije bilo uvaženo ni poštovano.

Osećaj da nemaju kontrolu nad događajima tokom svog porođaja imalo je 73% ispitanica, a skoro polovina (45%) nije se osećala zaštićeno i sigurno, dok se skoro isto toliko žena (44%) osećalo usamljeno. Kod velike većine žena (75%) zdravstveni radnici/ce koje su sretale tokom porođaja nisu se predstavljali imenom, prezimenom i/ili strukom.

Kod trećine ispitanica (33%) iskustvo sa porođaja je pogoršalo generalno raspoloženje, a kod 19% i lično viđenje sebe. Iskustvo na porođaju imalo je i negativan uticaj na odnos sa partnerom kod 14% ispitanica, a na seksualni život u čak 27% slučajeva. 11% ispitanica je zbog lošeg iskustva odlučilo da nikad više ne rodi dete.

Više od polovine ispitanica nije imalo porođaj kakav su želele (56%) i očekivale (55%), ni kontrolu tokom porođaja (68%).

Uprkos naporima na podsticaju rađanja, Srbija je i dalje embriocentrično društvo, odnosno volimo naznaku dece, ali ne i samu decu. Svedoci smo u poslednjih par godina ekspanzije SMS poruka kojima se pomaže deci, uz jednu kolektivnu odgovornost koja u svom punom obimu predstavlja nesposobnost države. O kakvom podsticaju rađanja govorimo kada kao država nismo u stanju da preuzmemo odgovornost za decu koja su već rođena i tu su, među nama?