MK Komerc i "šećerna afera"
Ko pakuje prepakivanje
Iz raspoložive dokumentacije teško je utvrditi ko je prepakivao uvezeni šećer da bi ga izvozio. Iz javnih izjava, međutim, nije teško utvrditi ko kome pakuje političku, ali i krivičnu odgovornost. Zašto se u javnosti olako prelazi preko činjenice da je državna zajednica Srbija i Crna Gora ispunila sve institucionalne i organizacione zahteve kojima je svoj carinski sistem prilagodila standardima Evropske unije
U danima kad se sa stranica dnevne štampe smeše predsednički kandidati koji obećavaju da će ako budu izabrani privesti Srbiju poštovanju prava, čitaoci su imali priliku da se upoznaju sa novim detaljima ponovno oživljene priče o takozvanoj šećernoj aferi u kojoj je, mimo njene volje, glavna uloga dodeljena kompaniji MK Komerc iz Novog Sada. Za mnoge građane i dobro upućene posmatrače bio je to još jedan od ključnih dokaza kako je "šećerna afera" zapravo moneta za potkusurivanje koju vlast koristi u predizbornoj kampanji za predsednika Srbije kako bi naškodila kandidatu opozicije čije su pozicije daleko bolje od šansi kandidata vladajuće koalicije. Tome u prilog ide i činjenica da je "afera šećer" ponovno i bez posebnog razloga oživljena baš u trenutku kada je u poseti Beogradu bio visoki komesar Evropske unije Kris Paten. Jer, prema priznanju potpredsednika republičke vlade Miroljuba Labusa, prethodna vlada u Srbiji i vlasti državne zajednice Srbija i Crna Gora ispunile su sve zahteve Evropske unije nastale po izbijanju afere u maju 2003. godine. Dakle, stvorene su institucionalne i organizacione pretpostavke i reformisana Carina kako bi se u budućnosti sprečile pojave nezakonitog izvoza i drugih roba iz Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju, a ne samo šećera. Prema ranijoj prepisci vlasti iz Brisela i Beograda, Evropska unija bila je sasvim zadovoljna onim što je na usklađivanju propisa i prakse sa njenim standardima urađeno u Srbiji i Crnoj Gori.
Poseta Patena i predsednička kampanja poslužile su kao "argument" da se "šećerna afera" nastavi hapšenjem generalnog direktora i glavnog računovođe MK Komerca, kao osumnjičenih da su u 2001. i 2002. godini učestvovali u nelegalnom prepakivanju i izvozu 1501 tone šećera u Evropsku uniju, čime su za firmu ostvarili protivpravnu korist od oko 70.000 eura.
Takvi "argumenti" izazvali su priličnu nevericu u javnosti, jer je, prema nalazima Antikorupcijskog saveta Vlade Srbije, u Evropsku uniju nelegalno izvezeno oko 150.000 tona prepakovanog šećera i od toga ostvarene milionske sume dolarske dobiti. Otuda je i sve češće postavljano pitanje: šta je sa ostalih 99 odsto nelegalno izvezenog šećera ako je navodno utvrđeno da je MK Komerc izvezao samo jedan odsto.
Umesto odgovora na ta pitanja, protiv MK Komerca i njegovog vlasnika Miodraga Kostića započinju nove hajke vezane za privatizaciju četiri šećerane koje je kupio MK Komerc i raspisivanje poternice zbog navodnih malverzacija u poslovanju između MK Komerca i Naftne industrije Srbije.
U saopštenju koje su pojedini mediji objavili kao plaćeni oglas obelodanjeni su neki novi podaci koji na nov način odslikavaju okolnosti u kojima ova kompanija posluje. I zatim konstatuje da su "poslednjih mesec dana mediji u Srbiji preplavljeni ‘izjavama’ pojedinih državnih funkcionera i instruiranih, naručenih i unapred plaćenih ‘eksperata za borbu protiv korupcije’, u kome se kompanija MK Komerc d.o.o. Novi Sad apostrofira kao krivac za takozvanu šećernu aferu, krivac za tobože nelegalnu privatizaciju fabrika šećera u Baču, Pećincima i Kovačici, krivac za sklapanje Ugovora o pristupanju i reprogramu duga sa NIS Naftagas Promet Novi Sad i, kako to već biva u kafkijanskim šizofrenim procesima, krivac za sve tuđe krivice".
Zaposleni u MK Komercu zatim citiraju ne tako davno u jednoj besedi izrečenu misao Njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla: "Laž ima hiljadu lica, a istina samo jedno", a zatim konstatuju da ova stara mudrost nije nimalo utešna za onog ko se brani od laži, ali istina je samo jedna i ovo obaveštenje je samo jedan od koraka na putu do istine.
U saopštenju se dalje navodi:
U toku prošle nedelje, kakve li slučajnosti, upravo dan pre posete Krisa Patena, potpredsednik Vlade obavestio je srpsku javnost da je konačno pronađen krivac za šećernu aferu. Kao što je javnosti poznato, to bi trebalo da bude generalni direktor MK Komerca d.o.o. Novi Sad gospodin Srdan Ilin, jer je navodno 1501 tonu šećera uvezenog iz SR Nemačke ponovo izvezao u Evropsku uniju. Pri tom nije važno, niti se uzima u obzir, što je kompanija MK Komerc policiji i istražnom sudiji dostavila kompletnu pismenu dokumentaciju overenu i izdatu od carinskih organa, domaćih organizacija i kompanija, kojom se u celosti opovrgavaju tvrdnje iz zahteva za sprovođenje istrage i kojom se van svake sumnje dokazuje da je šećer uvezen iz SR Nemačke do poslednjeg kilograma prodat na domaćem tržištu. Po svemu sudeći, istina mora čekati da se završi predsednička kampanja. A posle, posle će političari već nešto smisliti.
I opet, kakvog li slučaja, "borci za zakonitost", kojima je "stručno" potpomogla zamenica ministra za privredu i privatizaciju, objašnjavaju u raznim listovima kako su u slučaju privatizacije fabrika šećera u Baču, Pećincima i Kovačici do tančina proniknuli u model po kome je Miodrag Kostić, vlasnik MK Komerca, zloupotrebio proces privatizacije. U kojoj to zemlji osim u Srbiji pomenuta zamenica ministra, pre i mimo svakog suda, zna da je kompanija MK Komerc vršila "malverzacije" u privatizaciji? Naravno, ni ovde nije važno da li se barata istinitim činjenicama, ni šta koji pojam znači, ni koja je firma čija, ni u koje vreme se šta dogodilo. Bitno je da se novinaru ispriča priča o "borbi za pravdu", a neobavešten čitalac dovede do željenog zaključka. Međutim, kako u državi postoji samo jedno mesto na kome se utvrđuje istina, tako će i pomenuta gospođa, povodom privatnih krivičnih tužbi i krivičnih prijava, koje je podnela kompanija MK Komerc, morati svoju istinu tamo dokazivati. A postoji bitna razlika između njene istine i istine.
Da ne bismo dugo čekali istinu sa jedinog nadležnog mesta – suda, potrudile su se pomenute ličnosti. Tako oni, upregnuti ka jednom cilju, već sada sve znaju. To što su tek 21. maja 2004. godine započeli ugovorom predviđenu kontrolu izvršavanja naših ugovora o privatizaciji fabrika šećera (Kovačica), nije važno, oni znaju rezultat već mesec dana. Da bi "rezultat" kontrole bio odgovarajući, kontrola će se obavljati uz prisustvo predstavnika manjinskih akcionara, predstavnika sindikata i direktora fabrika, ali ne i uz prisustvo predstavnika većinskog akcionara MK Komerca, koji izvršava ugovor. Možda bismo mi smetali na putu utvrđivanja "malverzacija", za koje gospođa zamenica ministra već odavno zna i uvereno ih obrazlaže. Razlikovati pojmove "reprogram duga" i "otpis duga" to je već malo teže, a pročitati Ugovore o kupoprodaji društvenog kapitala, to je već sasvim teško. Međutim, znati da je reprogramiranje dugova "zabranjeno zakonom" to zna samo pomenuta zamenica ministra i niko drugi. Pošto mi zaposleni u kompaniji MK Komerc i naši pravni savetnici do sada nismo čuli za takav zakon i kako ga nismo mogli pronaći ni u jednom službenom glasilu, molimo gospođu Zoru Simović da nam pomogne u tome.
Da bi "istina" bila što potpunija, posebno se trude i drugi "eksperti". Najbolje mesto za to su opet dnevni listovi, pa se tako bez posledica može tvrditi da je MK Komerc d.o.o. Novi Sad zaključio nedozvoljen ugovor o reprogramu duga sa NIS Naftagas Promet Novi Sad.
Ono što se novinaru ne kaže i ne želi reći je:
1) da je MK Komerc d.o.o. Novi Sad kao pristupilac dugu na sebe preuzeo obavezu da plaća dugove fabrika šećera, koji su nastali tokom devedesetih godina, a koji iznose tržišnu vrednost 60.000 tona mazuta,
2) da je MK Komerc za obezbeđenje plaćanja toga duga garantovao svojom imovinom (zaloga na 12.000 tona šećera, hipoteke na 8 stanova, menice u vrednosti =1.900.000.000 dinara),
3) da je Nadzorni odbor NIS-a eksplicitno zahtevao takav ugovor i
4) da takav dug uvećan za kamatu od dva (2) odsto na mesečnom nivou (to je veća kamata od bilo koje kamate koju naplaćuju domaće banke) MK Komerc, i pored svih finansijskih teškoća prouzrokovanih zabranom izvoza šećera u Evropsku uniju, i dalje uredno plaća.
Da bi "istina" bila što potpunija, trudi se i policija istražujući da li je time izvršeno krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi. Ti "borci za pravo i zakontost" ne pitaju se, a ni policija naravno, zašto je fabrikama šećera u Sremskoj Mitrovici i Kovinu, čiji je kupac privatna firma "Šećer +", (koja je do kupovine šećerana u Sremskoj Mitrovici i Kovinu postojala samo u registru Trgovinskog suda u Beogradu), otpisano 70 odsto dugova prema Naftnoj industriji Srbije. Zanimljivo je, na primer, da je odluku o otpisu duga toj firmi doneo Upravni odbor Naftne industrije Srbije čiji je član u to vreme bio Branko Pavlović, sadašnji direktor Agencije za privatizaciju. Dakle, neko može da ne plaća dugove, a neko mora da ih plaća do poslednjeg dinara i još se pri tom sumnjiči da je izvršio krivično delo.
Ne pitajući se za sudbinu 3000 zaposlenih u MK Grupi, ni za proizvođače šećerne repe, prevoznike i sve druge privrednike koji su vezani za naše četiri fabrike šećera (Bač, Pećinci, Kovačica, Vrbas), "borci za zakonitost" sve rade da sudbina tih fabrika bude kao i sudbina drugih propalih fabrika šećera (Beograd, Požarevac, Ćuprija, Šabac, Zrenjanin). Verovatno im je potajna želja da te fabrike opet budu društvene, pa da njima "upravljaju" kao što upravljaju Fabrikom šećera u Zrenjaninu, gde država ima oko 40 odsto kapitala, a nije ništa uradila da radnici rade i tako sebi i porodicama obezbede bar minimum egzistencije. Jednostavnije im je bilo da daju prazna obećanja i da se fabrika ugasi.
Ili je možda neko od tih "boraca za zakonitost" zamislio da poništi privatizaciju, pa da onda "upravlja" našim fabrikama dok ne nađe odgovarajućeg "upravljača". Ili je "upravljač" već pronađen i čeka u senci.
Mi u kompaniji MK Komerc im poručujemo da takav naum neće ostvariti. U ovoj nesrećnoj zemlji mnoge stvari brzo se menjaju, ali političari svakako najbrže. Trebalo bi da o tome vode računa, jer je istina samo jedna.
Na kraju teksta objavljenog u pojedinim dnevnim novinama stoji da ovo saopštenje potpisuju zaposleni u MK Grupi.
Ovim saopštenjem, šećerna afera ulazi u novu fazu. Nije, međutim, naodmet podsetiti na nešto širu priču o šećeru, ne bi li se na taj način sagledale i sadašnje nevolje proizvođača šećera.
U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji postojalo je 16 šećerana. Od 1981. godine i Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije postepeno su se gasile jedna po jedna, da bi ih se najviše zatvorilo u periodu od 1996. do 2002 godine.
MK Komerc 2002. godine kupuje na tenderu tri šećerane – u Pećincima, Kovačici i Baču za po 3 evra. Prema ugovoru o kupovini, preuzet je i kompletan dug i ugovorom su se definisala investiciona ulaganja i socijalni program. Fabrike su bile u lošem stanju. Na primer, u periodu od godinu dana pre privatizacije, šećerane u Baču i Pećincima nisu uopšte radili.
U 2001. godini Evropska unija odobrila je povlastice Hrvatskoj i Saveznoj Republici Jugoslaviji da kroz izvoz šećera na tržište Unije bez plaćanja carine, ostvare značajna finansijska sredstva. To je bio znak dobre volje i signal da je Evropska unija spremna da pomogne privredama ovih zemalja. U ugovoru nije pisalo koja količina šećera može da se izveze. Samo je naglašeno da šećer može biti domaće proizvodnje, a džentlmenski se podrazumevalo da ćemo izvesti samo naše viškove (oko 60.000 tona). Umesto da se ispoštuje taj ugovor, Jugoslavija je izvezla gotovo kompletnu domaću proizvodnju.
Nemački časopis "Špigl" piše da srpski izvoznici nisu falsifikovali izvozne papire, nego su svi papiri ispravni i verifikovani od strane Carine, jedino što je carinski sistem potpuno neadekvatan i neprilagođen evropskim standardima.
U maju 2003. na preporuku OLAF-a, Evropska komisija ukida preferencijalni izvoz šećera iz Srbije. Prvo na tri meseca, zatim na još šest meseci. Glavna sumnja u Srbiji pada na MK Komerc kao najvećeg proizvođača šećera. Napadi su, međutim, sinhronizovani i vođeni u sklopu napada na Vladu Srbije i Demokratsku stranku, s obzirom na raniji politički angažman vlasnika MK Komerca Miodraga Kostića.
Najžešći napadi na MK Komerc stizali su u to vreme od predstavnika Otpora, ali i od predsednika Reformista Vojvodine Miodraga Isakova i drugih političara.
Zanimljivo je da OLAF sve vreme tvrdi da su sankcije na izvoz šećera u Evropsku uniju uvedene isključivo zbog nedostataka carinskog sistema Jugoslavije (odnosno Srbije i Crne Gore) koji nema standardizovano izdavanje sertifikata po pravilima Unije, te se ne može sa sigurnošću tvrditi da je roba zaista proizvedena u Srbiji.
U "šećernu aferu" posle uvedenih sankcija uključuje se i Antikorupcijski savet Vlade Srbije, sačinjava dva izveštaja i dostavlja ih Vladi. U tim izveštajima navode se količine izvezenog šećera, a MK Komerc spominje se kao firma koja nije dopustila inspektorima OLAF-a uvid u kompletnu listu poslovnih klijenata jer je smatra poslovnom tajnom.
Iz izveštaja Antikorupcijskog saveta, nazire se da je krivica za uvođenje sankcija na izvoz šećera u Evropsku uniju, pre svega, na državnim organima. Čak ministri Pitić, Milosavljević i Jevtić tvrde da je do suspenzije došlo isključivo zbog nedostataka carinskog sistema.
Novo svetlo na čitav slučaj baca memorandum o saglasnosti sačinjen od strane OLAF-a i MUP-a Srbije koji je objavio dopisnik agencije Beta iz Brisela. U memorandumu se navode mogući pravci istrage, jer su prikupljani dokazi, dojave i pretpostavke što je bila smernica i jednima i drugima u istrazi. Taj memorandum u kome se spominje da je u jednoj našoj šećerani prepakivan šećer predstavljen je javnosti kao konačan izveštaj. Radnici šećerane u Pećincima izjavili su da su prepakivali šećer, ali iz jumbo vreća od jedne tone u kilogramska pakovanja za maloprodaju, ali da je to sve bio domaći šećer proizveden u toj šećerani. Pri svemu tome prećutkuje se jedan veoma važan detalj vezan za tu Šećeranu – ukoliko je bilo nezakonitih radnji, one su se dešavale u vreme kada ta šećerana nije bila u sastavu MK Komerca.
Pod pritiskom ispolitizovane javnosti MUP Srbije predstavio je "Prošireni i dopunjeni izveštaj o preduzetim merama na suzbijanju zloupotreba u prometu šećera" iz kojeg se vidi da je podneto 160 krivičnih prijava protiv preduzeća i lica gde je utvrđeno da su na bilo koji način zloupotrebljeni preferencijali. Zanimljivo je da na tom spisku nema MK Komerca.
Na jedan detalj domaća stručna javnost, međutim, malo obraća pažnju. Naime, sve vreme dok traju sankcije, u Srbiju i Crnu Goru ulazi šećer "C-kvote" iz Evropske unije koji predstavlja njene tržišne viškove. Prelevmani na ovaj šećer su vrlo niski, tako da cena ovog šećera na našem tržištu iznosi 27-29 dinara, dok proizvodna cena šećera u domaćim fabrikama iznosi 34–36 dinara. To je razlog što šećerane upadaju u veliku krizu – šećer ne mogu da prodaju u zemljama Evropske unije, ali ni na domaćem tržištu jer je neuporedivo skuplji. Ministar za ekonomske veze sa inostranstvom Goran Pitić, pod pritiskom šećerana, piše evropskom komesaru Krisu Patenu i traži dozvolu za podizanje prelevmana na šećer iz Evropske unije, a od Patena stiže objašnjenje da bi Evropska unija bila vrlo "nervozna" ukoliko bi naša vlada učinila takav korak.
Vlada ipak donosi odluku da poveća prelevman za šećer uvezen iz Evropske unije, tako da se cene uvoznog i domaćeg šećera izjednačuju. Država, međutim, polako počinje da shvata da istu sudbinu sa šećerom dele i ostali domaći proizvodi. Na primer, koncern Henkel upozorava da u Srbiju ulazi jeftin deterdžent iz zemalja Evropske unije što ugrožava prodaju ovog proizvoda iz domaćih fabrika.
Evropska unija će do 2011. godine štititi svoje šećerane od ulaska jeftinog šećera proizvedenog od šećerne trske. Zašto to Unija čini? Zato što je proizvodnja šećera strateška grana svake poljoprivrede. Proizvodnja šećera u lancu može da povuče i pokrene 11 proizvodnih grana i zaposli veliki broj ljudi (kod nas u ovom momentu 110.000 ljudi živi od šećerne industrije, a da je posejano više i da je godina bila dobra, taj broj bi porastao na 240.000 ljudi). Istovremeno, proizvodnja šećera angažuje transport, proizvodnju đubriva, zaštitnih sredstava, semena, mašinsku industriju (delovi, mehanizacija), eksploataciju kamena…
Od 2011. godine tržište Evrope biće liberalizovati za šećer i otvoriće se za jeftin šećer iz Brazila i ostalih zemalja u kojima se proizvodi šećer od trske. Broj šećerana u Evropi, mogao bi da spadne sa recimo 170 na 50. Ukoliko do tada Srbija i Crna Gora budu deo Evropske unije, ima šansi da neke naše šećerane opstanu.
Branislav Pomoriški: NIS nije oprostio dugove MK Komercu
Bivši predsednik Upravnog odbora Naftne industrije Srbije Branislav Pomoriški izjavio je da Upravni odbor NIS za njegovog mandata nije oprostilo dugove nikome, pa ni kompaniji MK Komerc.
"Upravni odbor kojim sam predsedavao ostaće upamćen po tome što za svog mandata nije otpisao nijedno potraživanje NIS-a", rekao je Pomoriški za novosadski "Građanski list".
Pomoriški je odbacio i navode člana Saveta za borbu protiv korupcije Ivana
Lalića da postoji mogućnost da je MK Komerc odlaganje plaćanja dugova ostvario po političkoj liniji.
Nakaradna logika
U jednom od brojnih demantija upućenih medijima MK Komerc se zapitao: Zašto bi nas neko optuživao što smo reprogramirali dugove? MK Komerc je postao vlasnik šećerana u Pećincima i Baču za famoznih 3 evra, ali je pored ostalih obaveza preuzetih ugovorom, preuzeo i dugove koje su ove šećerane imale – pa između ostalog i prema NIS-u, a koji su nastali u vreme kada one nisu bile u sastavu MK Grupe (nastajali su čak od 1991. godine). Dakle, nismo tražili da nam država otpiše dugove, već smo ih preuzeli i posebnim ugovorima sa NIS-om reprogramirali – odredili rokove i način na koji ćemo isplatiti, podvlačimo, tuđi dug. Umesto da se mediji pitaju ko je, kada i zašto napravio tolike dugove, mediji nas prozivaju što smo prihvatili da ih vratimo. Kakva je to nakaradna logika?
Sa druge strane, država je pristala da otpiše dugove Zrenjaninskoj šećerani, koja dugo već ne radi i pitanje je veliko da li će ove godine moći da pokrene proizvodnju. Recite nam – da li je bolje da država otpiše dug, ili da se on vrati? Sa tim nemaju veze ni g. Čanak ni g. Pomoriški. U redu bi bilo da nas prozivate da nam je NIS otpisao dug, ovako zaista ne vidimo nikakvu logiku u tome.
Istine radi, naglašavamo, da ni u jednoj firmi u sastavu MK Grupe, NIS nije otpisao dugove.
Nenad Čanak: haranga protiv Kostića i osveta aktuelne vlasti
Predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak izjavio je da "procedura po kojoj je raspisana poternica za Kostićem jasno govori da je u pitanju bezakonje i lična haranga protiv čoveka. To znači da više ničija sloboda i imovina u ovoj zemlji nisu bezbedni i da je u pitanju jedan grubi nasrtaj na elementarne civilizacijske tekovine pravne države i zloupotreba državnih organa", rekao je Čanak agenciji Beta.
Čanak je ocenio da "slučaj Kostić" svedoči da je u toku "osveta" aktuelne vlasti protiv svih onih ljudi koji su bili u prvim redovima borbe protiv režima Slobodana Miloševića.
Čanak je rekao da ne želi da deli savete Kostiću, ali je ocenio da ne stoji tvrdnja da se vlasnik MK Komerca ne bi skrivao od policije da je nevin. "To da li je neko time što nije kriv bezbedan, najbolje govore sudbine Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Ni oni nisu bili krivi. Apelovao bih da svi građani ove zemlje dobro povedu računa da nije u pitanju Miodrag Kostić, već sloboda i imovina svakog građanina", poručio je Čanak.
Vladan Begović, bivši direktor Carine: Tačnu količinu reeksportovanog šećera teško utvrditi
Bivši direktor Uprave carina Srbije Vladan Begović ocenio je da tačna količina šećera koji je reeksportovan u Evropsku uniju nikad neće biti utvrđena, jer te robe više nema.
Begović je rekao da su upozorenja iz EU-a o prepakivanju šećera bila načelne prirode i da Unija ni u jednom momentu nije dala nikakav konkretan podatak o tome. "Ako je tačno ovo što sada kažu, da smo izvezli 150.000 tona, onda je malo čudno da dokaza o tim silnim tonama nigde nema, osim nekoliko šlepera iz šećerane u Crvenki", rekao je Begović.
Begović je izrazio zabrinutost zbog atmosfere koja se stvara da je za šećernu aferu najviše kriva Carina i istakao da se odgovornost mora proširiti i na Evropsku uniju. Moguće je da je to sve sa šećerom bila velika međunarodna zavera, dodao je on. Činjenica je da je EU, prema njegovim rečima, očekivala samo viškove šećera iz Srbije, ali i da nisu reagovali kada su im slate mnogo veće količine od toga.
Begović je kazao da je upozorenja o švercu šećera dobijao od Miodraga Kostića i Udruženja proizvođača šećera i naglasio da ni od službe ni od drugih državnih organa nikada nije dobio bilo kakvu informaciji o prepakivanju i reeksportu šećera. Prema njegovim rečima, svi iz tadašnje savezne vlade su znali za aferu sa šećerom, a pre svega Miroljub Labus i ministri poljoprivrede i ekonomskih odnosa sa inostranstvom.
"Kompletne uzorke našeg domaćeg šećera iz berbe 2002. godine dostavili smo EU-u, kako bi oni to uporedili sa svojim analizama i utvrdili da li je šećer koji nam dolazi domaći ili strani", kazao je Begović.
Ne treba sakrivati činjenicu da je država imala velike koristi od svega. Imala je prihode i od enormnog uvoza i od izvoza šećera, istakao je Begović, navodeći da je vlast ćutala i kada je najavljeno da će u 2003. godini biti proizvedeno 450.000 tona šećera, dvostruko više od naših potreba.
