Kada se stigne do kraja, sećanje na početak nekako se prirodno nameće. U slučaju srpskog pokreta samouništenja, početak je bio u obećanju Slobodana Miloševića da će vratiti dostojanstvo srpskom narodu i da će Kosovo ponovo biti srpsko. Što se tiče dostojanstva, ovde više niko ne zna šta ta reč znači, ali tokom ovih pet godina, mnogo, suviše mnogo Srba poverovalo je u to da im niko nije ravan, a leteći mitingaši samo što se nisu popeli na zagrebačku katedralu da viču "Ovo je Srbija".

Lepo su se provodili, ali trajalo je kratko, a na kraju stižu i čuvari svetskog reda da utvrde ko je sve ovo polomio. Za velikim vođom raspisana je međunarodna poternica, a saučesnici se spremaju da se polako udalje, na vrhovima prstiju. Ostalo je jedino Kosovo oko kojeg bi se mogao napraviti još neki zaplet, ukoliko Srbi, posle svega, nisu izgubili volju da se ponovo uzbuđuju čak i nad tom svojom "kolevkom".

I većina onih koji su ga se odavno odrekli priznaju Miloševiću da je pobedio albanski separatizam i ujedinio Srbiju. Iz tog uspeha, međutim, mogli su se naslutiti svi budući porazi. On je prosto došao, pripucao na demonstrante, objavio da su Srbi sada pod zaštitom, ostavio vojsku i policiju, i otišao dalje. Svet ga je već tada markirao kao prestupnika, ali slučaj nije bio ni tako jednostavan ni toliko krupan da bi se dugo pamtio, a osim toga uskoro se zaratilo na drugoj strani.

U međuvremenu, kosovski Albanci listom su okrenuli leđa Srbiji, organizovali se za dugotrajan otpor i na toj osnovi podigli nacionalnu samosvest i razvili političku disciplinu. Njihovi lideri obilazili su svet, koristili svu pomoć nacionalno privržene emigracije, primali međunarodne misije i, preko glava beogradskih birokrata, internacionalizovali kosovski problem.

Mali, žgoljavi Ibrahim Rugova gotovo je slučajno postao vođa najveće albanske stranke, ali ovaj pisac, koji izgleda kao da neprekidno savladava užasan strah, ispao je idealna personifikacija albanske patnje. On neizbežno izaziva sažaljenje i divljenje raznih humanitarnih i diplomatskih misija, kao živi spomenik žrtvovanju za ljudska prava, što je najjača tačka albanske političke strategije. Jednoga dana svet će, naravno, biti razočaran kada se pokaže da iskustvo žrtve ne uči ničemu drugom nego da se bude dobar dželat. Barem je tako oduvek bilo na Balkanu, gde žrtve i dželati lako menjaju mesta. Ali taj dan je još daleko i za sada sve radi u prilog Rugovi; najviše sami Srbi i Slobodan Milošević.

Ono malo kosovskih Srba, privilegovanih i prezaštićenih, već se pretvorilo u državne parazite koji moralno neće biti u stanju da tamo opstanu i prežive. Nekada mnogo propagirani plan doseljavanja sto hiljada Srba tiho je propao, isto kao i onaj o proterivanju tobožnjih trista hiljada albanskih emigranata. Za tolika pomeranja naroda potreban je rat, kao što se videlo u Hrvatskoj i Bosni, ali tada beže svi. Svejedno, pitanje je da li je Srbiji preostalo išta drugo do da digne ruke od Kosova ili da zarati s Albancima.

Rat u Bosni tek se razvija, onaj u Hrvatskoj preti da se obnovi, ali što se Srbije tiče, ona je već otud praktično isključena. Možda ne zauvek, ali ona nije u stanju da ostvari bilo kakvo proširenje granica ka zapadu bez rizika od međunarodne intervencije koja i ovako visi u vazduhu. Zato se ponovo govori o "južnom frontu", jer se veruje da se Milošević mora vratiti tamo otkud je krenuo, jer svi znaju da je na Kosovu ostao nerešen spor između stanovnika i vlasnika teritorije, jer Srbija prelazi u defanzivu i brine kako da sačuva ono što je imala.

Albanci na Kosovu upravo sprovode svoje dvostruko tajne izbore, na mestima koja samo oni znaju, s mnogo više predostrožnosti nego što su to svojevremeno radili Srbi u Hrvatskoj. Ali, Srbi su bili naoružani, barikadama su otcepili Krajinu, uživali su zaštitu armije i uspostavili punu kontrolu nad teritorijom. Malo je verovatno da su Albanci spremni da nešto slično ponove s Kosovom. Iako se otuda već godinama poručuje da oni samo što se nisu digli na oružje, odavno zapravo nije bilo nikakvih incidenata. U poređenju s drugim narodima, Albanci izgledaju kao da ne prave ni saobraćajne prekršaje. Ali, ne bih se kladio na omiljenu tezu srpskih nacionalista da je to zato što su kukavice.

Albanci su prosto svesni toga da vreme radi za njih i strpljivo su čekali trenutak najveće slabosti Srbije. Izgleda da je taj trenutak blizu, mada niko ne zna koliko još Srbija može da pada. Po svoj prilici, oni shvataju da ne bi smeli propustiti priliku da pokušaju otcepljenje Kosova dok je još na vlasti sadašnji režim. Možda se nadaju da je Milošević toliko dozlogrdio celom svetu, da bi se u ovom slučaju odstupilo od načela neprihvatanja nasilne promene granica, samo zato što bi to bilo na njegovu štetu.

U svakom slučaju, ovi albanski izbori su izazov Srbiji, koja bi najpametnije uradila kada bi ih samo proglasila nelegalnim, ne potežući odmah pendreke, koliko god takvo uzdržavanje teško padalo ovom režimu. U tom slučaju Albanci bi se prvi morali prihvatiti oružja i izgubiti preimućsto žrtve. Ali, Milošević do sada nije pokazao, osim verbalno, da ume da uđe u sukob s bilo kim a da sam ne izgleda kao najveći krivac. Osim toga, on se ponovo nalazi pod velikim pritiskom, i spolja i iznutra. Svi mu osporavaju državnu improvizaciju s Crnom Gorom i izbornu maskaradu sa Šešeljom. U takvim situacijama on postaje nervozan, odmah počinje da se osvrće unaokolo i gleda s kim bi mogao da zarati.

Od svih mogućih srpskih poteza na Kosovu, ono što sigurno ne dolazi u obzir jeste da će Milošević ikada sesti za sto s Ibrahimom Rugovom. To bi mu ličilo na jedan od onih užasnih snova koji ponekad sanja odrastao čovek: kako se ponovo vratio u osnovnu školu i sedi u klupi s decom. Samo fizičko postojanje nekoga kao što je Rugova Miloševiću izgleda kao neoboriv dokaz da je naknadno otkriveno kako je falsifikovao neke ocene i dvojke prepravljao u petice.

Verovatno je tačno da nijedna vlast u Srbiji neće nikada pristati na to da se odrekne Kosova i pokloni ga Albancima, s pravom da ga pridodaju Albaniji. Vlasništvo je vlasništvo, makar bilo samo na papiru i makar se pokazalo da Beograd na Kosovu mnogo više troši nego što dobija. Kosovski Albanci mogu još veoma dugo čekati da se u Srbiji pojavi neko ko će s njima postupiti kao De Gol s Alžirom. Sve i kada bi se Srbiji posrećilo da se, u nekom ratnom predahu, oslobodi Miloševića, to bi samo značilo da njegov naslednik ne bi imao lična opterećenja u pogledu ponovnog suočavanja s Kosovom. Ali, da bi se ono moglo sasvim otpisati, Srbi i Srbija morali bi prestati da liče na sebe, ili dobiti nešto zauzvrat.

Ideja o podeli Kosova mnogima u Srbiji odavno nije strana, ali zašto bi se oko toga mogao mirno postići sporazum, kada se prethodno može ratovati kao svuda drugo. Rugova i ostali svakako su zadovoljni dosadašnjim bilansom Miloševićevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu i verovatno ne bi ni pristali na podelu. U budućem ratu svakako bi učestvovala Albanija, a ona postaje saveznik Zapada i može da računa na pomoć, za razliku od Srbije koja nikako da primeni šta se sve oko nje izmenilo u poslednjih nekoliko godina.

Neki pretpostavljeni pregovarač iz Beograda, koji bi bio svestan realnosti, sada bi verovatno Rugovi prošaputao: "A da se vratimo na Ustav iz ’74?" i bio bi zaprepašćen odsustvom bilo kakvog oduševljenja s druge strane. Albanci su, naime, s razlogom okrenuti ka međunarodnoj arbitraži, uvereni da su Srbi u Hrvatskoj ratovali i za status Kosova u Srbiji. Babić i Hadžić su, međutim, samo pojačali njihove argumente, ali na kraju se ipak svako mora boriti za sebe. Ovo su, po svemu sudeći, dani velikog kolebanja oko rata i mira, i na srpskoj i na albanskoj strani. Do sada, gde god je moglo da se zarati, zaratilo se. Južni front je, izgleda, samo pitanje procene i izbora trenutka. Oni kojima je to važno, možda će imati mnogo teškoća da utvrde ko je prvi počeo.