Nisu potrebni toliki psihološki eksperimenti da bi se ukazalo na razne nesavršenosti ljudskog rasuđivanja. Dovoljno je pogledati oko sebe i videti kako ljudi, vrlo često, donose iracionalne odluke. No, evo i jednog eksperimentalnog primera. Kada se grupi ispitanika ponudi da izaberu hoće li u zaraženom selu sa 600 stanovnika od epidemije sa sigurnošću spasiti 200 ljudi umesto da pokušaju da igraju na neizvesno i spasu sve ili nikog, većina bira sigurniji ishod. No, kada im se ponudi isti ishod, ali tako da im se kaže kako će sigurno umreti 400 ljudi, većina se opredeljuje da ide na rizičniju odluku sve ili ništa. Ovaj eksperiment su pre 30 godina sproveli psiholozi Amos Tverski i Danijel Kaneman sa Univerziteta Prinston, no, sve donedavno, nije bilo nijednog potpunog objašnjenja zašto ljudi isti izbor različito sagledavaju kad im se on predstavi na različite načine. No, prošle godine su švajcarski istraživač Igo Mersije sa Univerziteta Nojšatel i Dan Sperbe sa Univerziteta u Budimpešti objavili rad u kome razvoj ljudske inteligencije vide kao razvoj sposobnosti ubeđivanja. Zahvaljujući tome, Mersije i Sperbe uspevaju da protumače razne očigledne nelogičnosti u svakodnevnom rasuđivanju, kao što je spremnost ljudi da kupe inače skup proizvod samo ako im se on ponudi zajedno sa drugim skupljim od njega. Prema njihovoj hipotezi, ljudi odluke ne donose na osnovu logičkog promišljanja, već u skladu sa željom da ubede druge da su u pravu. Sperbe i Mersije tako objašnjavaju zašto ljudi koji veruju u leteće tanjire ili, na primer, astrologiju, prihvataju samo onaj deo argumentacije koji njima ide u prilog. Prema njihovoj tezi, ta sposobnost je u primitivnim zajednicama omogućavala jedinkama da drugima nametnu svoje stavove. Umesto da skuplja podatke i iz velikog broja informacija zaključuje, primitivni čovek je radije polazio od unapred postavljenih stavova, a onda skupljao podatke koji im idu u prilog i kojima će ubediti druge. Očigledno, ista ta veština ni danas nimalo nije izgubila na snazi. U eksperimentu Tverskog i Kanemana sa zaraženim selom, u zavisnosti od toga kako im se predoči, ispitanici biraju onaj ishod koji lakše mogu da brane u daljoj diskusiji, a ne onaj koji je logičan. Sagledavajući ljude u zajednici na ovaj način – kao majmune koji ubedljivo diskutuju – ova teorija pokazuje da to što ljudski mozak ne radi uvek logično, ne znači da ne radi u sopstvenu korist. I da je inteligencija, ta pojava koja izmiče jednoj jedinstvenoj definiciji, pre svega veština preživljavanja.

Pre 3,5 miliona g.

Nakon miliona godina promena, u Africi dolazi do iznenadnog "skoka" u evoluciji primata. Kod pojedinih kominina, niskih četvoronožnih majmuna koji žive u društvenim zajednicama, sve češće se javlja naizgled bezazlena mutacija na genu SRGAP2. No, ona dovodi do ogromne promene u strukturi mozga novih majmunolikih primata. Tako nastaje vrsta australopithecus afaranesis čije jedinke imaju veći mozak, oči na većoj visini, brže pokrete i sposobne su da čine nešto što na takav način ne može nijedna druga životinja – da hodaju na dve noge.

Pre 2,5 miliona g.

Duplirani gen SRGAP2 se ponovo udvostručava i nastaje još jedna mutacija. Zahvaljujući njoj, mozgovi australopitekusa postaju veći i sa mnogo dužim sinapsama – praktično sposobni da zaista misle. Nastaju prve vrste roda homo. Prvi među njima, homo habilis, ima dovoljno razuma da počinje da pravi i koristi alatke od kamena. Upotreba alata razvija inteligenciju, onako kako mozak od početnih 600 kubnih centimetara zapremine kod habilisa postaje sve veći i raste do 1500 kod neandertalca.

Pre 1,5 miliona g.

Pokazuje se da se vrste sa sve većim mozgom mnogo bolje prilagođavaju okruženju i rod homo polako evoluira u brojne sve inteligentnije vrste. Dalje genetičke promene dovode do nastanka vrste homo erectus, koja nastanjuje Aziju. Uporedo sa njom se razvija vrlo slična, ako ne i ista, kao afrički homo ergaster. Pripadnici ovih vrsta poseduju mozak dovoljno razvijen i dovoljno veliki da savladaju razne nove veštine. Jedna od njih je nesumnjivo – vatra. Uporedo sa osvajanjem ove bazične tehnologije, erektusi znatno bolje komuniciraju jedni sa drugima i žive u lovačkim zajednicama. Do toga dolazi upravo zahvaljujući veličini mozga – zbog prevelike lobanje, mladunci su kod ovih vrsta dugo nesposobni da se kreću i brinu o sebi. Zato prva plemena dugo ostaju na istom mestu i dok se ženke staraju o nejakim mladuncima, mužjaci odlaze u potragu za hranom.

Pre 200.000 g.

Dalji rast mozga i lobanje postaje sve veći problem – ženke teže rađaju mladunce sa ogromnom glavom, a odrasle jedinke se teško kreću. Selekcioni pritisak zato zaustavlja dalji rast mozga, ali se bolje razvija njegova unutrašnja struktura. No, nove, sitnije jedinke, čiji je mozak oko 1200 kubnih centimetara, nasleđuju društvene zajednice i sposobnost korišćenja vatre i alatki, koja postaje sve prefinjenija. Sa tim znanjima i nastaje homo sapiens. U dolini Kibiš u istočnoj Africi razvijaju se prvi moderni ljudi, prilagođeniji, inteligentniji i veštiji od svih vrsta koje su ikada živele na Zemlji.

Pre 30.000 g.

Nakon razdvajanja na tri grupe, jedna skupina prvih ljudi počinje da se širi svetom pre oko 80.000 godina, da bi u narednih pedesetak hiljada godina, nastanila celu planetu. Migracije donose nove izazove, ali čovek sa njima postaje sve veštiji, sve više sposoban da se prilagodi i pokaže – sve veću inteligenciju. Fosilni i arheološki nalazi pokazuju da pre 30.000 godina dolazi do "velikog skoka napred" u inteligentnom ponašanju. Pećinski crteži, figurine i alatke ukazuju na to da ljudi sve više otkrivaju obrede sahranjivanja, umetnost, muziku i trgovinu. Ima više modela kako dolazi do daljeg razvoja inteligencije – većina se, poput hipoteze britanskog antropologa Ričarda Dunbara, oslanja na ideju o čoveku kao socijalnom biću, koje mora da razvije nove veštine kako bi preživeo unutar primitivne grupe lovaca. S druge strane, model Džefrija Milera razvoj inteligencije objašnjava seksualnom selekcijom, zbog koje jedinke pokušavaju da ovladaju novim veštinama, da se bolje ulepšaju i predstave kako bi se uspešnije reprodukovale. Drugi modeli vide razvoj inteligencije i kao rezultat borbe sa prirodom – u pokušaju da prežive u prirodnom okruženju, prvi ljudi razvijaju socijalne veštine unutar plemena kako bi se uspešnije organizovali, lovili i sklonili od nepogoda.

Pre 12.000 g.

Ima više modela kako dolazi do daljeg razvoja inteligencije – većina se, poput hipoteze britanskog antropologa Ričarda Dunbara, oslanja na ideju o čoveku kao socijalnom biću, koje mora da razvije nove veštine kako bi preživeo unutar primitivne grupe lovaca. S druge strane, model Džefrija Milera razvoj inteligencije objašnjava seksualnom selekcijom, zbog koje jedinke pokušavaju da ovladaju novim veštinama, da se bolje ulepšaju i predstave kako bi se uspešnije reprodukovale. Drugi modeli vide razvoj inteligencije i kao rezultat borbe sa prirodom – u pokušaju da prežive u prirodnom okruženju, prvi ljudi razvijaju socijalne veštine unutar plemena kako bi se uspešnije organizovali, lovili i sklonili od nepogoda.