Mada je to nemoguće egzaktno dokazati, sa velikom sigurnošću se smatra da je kulturna razmena onaj dobri duh koji ima moć da poruši granice i poveže razdvojeno, zato što pruža mogućnost ljudima da se upoznaju i zbliže. Naročito ako su sukobljeni, ili su to bili. Na primeru pozorišta i njegovog uticaja na promenu odnosa između bivših republika SFRJ koje su bile zavađene devedesetih godina prošlog veka, ovaj stav se pokazao kao tačan.

Prva predstava iz Beograda koja je igrana na teritoriji neke od bivših republika jeste Oleana pozorišta Atelje 212. Bilo je to 5. maja 1995. godine, u Mariboru, u Sloveniji; ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još uvek su bili u jeku. Oleanu Dejvida Memeta režirala je i prevela Vida Ognjenović, a igrali su Svetozar Cvetković i Nataša Čuljković. Međutim, mediji uopšte nisu zabeležili gostovanje ove predstave u Mariboru, u Slovenskem narodnem gledališču (SNG).

“Nije slučajno što o tome nema podataka, zato što smo mi tu predstavu odigrali inkognito”, kaže Svetozar Cvetković. “Bilo je to vreme sankcija u Srbiji i mi smo hteli da pokažemo da ovde nije sve onako kako se tamo misli. Krenuli smo vozom preko Mađarske za Beč, pa odatle autom u Maribor. Međutim, na mađarsko-srpskoj granici u naš kupe su ušli srpski carinici i zamolili nas da izađemo iz voza, zato što je iz Maribora javljeno da je gostovanje otkazano. Naime, desilo se da je baš dok smo putovali granatiran Zagreb iz Karlovca, u kome je bila vojska Ratka Mladića. Pogođeno je Hrvatsko narodno kazalište (HNK), pokusna dvorana za balet, ranjeno je dvoje ljudi. Bio je to skandal: smatralo se da je srpska vojska, uslovno rečeno, granatirala HNK, pa je Ministarstvo spoljnih poslova Slovenije reagovao zabranom igranja na svojoj teritoriji predstave koja dolazi iz zemlje sa agresorskom vojskom. Mi smo bili u stalnom kontaktu sa Tomažem Pandurom, direktorom SNG. Prvo smo smislili da nastavimo do Beča, a da on autobusima tamo dovede publiku – Oleana je kamerna predstava – i da je mi odigramo za tih stotinak ljudi koji su kupili karte. Zatim smo došli na drugu ideju: da mariborsko pozorište objavi otkazivanje predstave, da zbog toga zgrada te večeri bude neosvetljena, a da mi ipak doputujemo tamo, pustimo publiku u neosvetljeno pozorište, i inkognito odigramo predstavu. Tako je i bilo. Zato ta predstava zvanično nije odigrana, iako jeste. Zato o tome nema podataka u medijima.”