Sećanje jedne putnice koja je preživela Titanik, ljubavna priča i tragedija, pretočeni su 1997. godine u bioskopski hit za čije se gledanje uz kartu dobijalo i pakovanje papirnih maramica.

Petnaest godina kasnije duhovi su se povampirili: režiser Titanika Džejms Kameron oko tri nedelje pred stogodišnjicu potonuća broda, kako su se mnogi našalili, "dotako je dno života".

On se potpuno sam u minijaturnoj podmornici, spustio do najdublje tačke na planeti, do Marijanske brazde, 11 kilometara ispod površine Tihog okeana i 320 kilometara jugoistočno od ostrva Gvam. Podmornica ima opremu za sakupljanje uzoraka, robotsku ruku kao i razne merne instrumente, 3D kameru i LED rasvetu jer je na tako velikoj dubini mrkli mrak. Na putu do dna Kameronu se pokvarila hidraulika pa je imao problem sa skupljanjem uzoraka, a iznutra su se malo maglila stakla i nije dobro video šta se dešava oko podmornice.

Kameron je proveo nekoliko časova u Marijanskoj brazdi, a onda je još 70 minuta putovao tih 11 kilometara do površine okeana, gde je stigao pomalo razočaran: "Iako nisam naišao na sve ono čemu sam se nadao, to je sasvim u redu. Ceo poduhvat učinjen je zarad istraživanja i nauke. Ovo je samo početak, a ne jedinstven podvig nakon čega ću se posvetiti nečem drugom. Za mene je glavna priča čovekova potraga, radoznalost i pokušaj da sve to razume", rekao je Kameron. On je očekivao nekakva zanimljiva morska stvorenja, makar meduze i sase, ali dole je bilo prilično pusto.

"Samo sam sedeo tamo i gledao u ovu ogoljenu, zabačenu lunarnu ravnicu, upijajući i ceneći svaki trenutak. Našao sam se potpuno sam sa tom neverovatnom količinom vode iznad mene. Tek tu možete da shvatite šta izolacija zapravo znači i koliko ste mali u poređenju sa ovim ogromnim, mračnim i neistraženim prostranstvom."

No, Kameron ima još jedan projekat: bavi se konverzijom originalnog Titanika u 3D verziju. Kažu da ima računicu: ovo je bio jedan od najprofitabilnijih filmova u istoriji, a 4. aprila, kada se 3D verzija pojavi u bioskopima, već će svi pričati o Titaniku jer je stogodišnjica tu blizu.

U svojoj suštini, konverzija 2D slike u 3D je zapravo pravljenje dve diskretno različite slike namenjene desnom, odnosno levom oku. Naš mozak najlakše percipira dubinu slike, treću dimenziju, tako što mu jedan objekat stavimo u prvi plan u odnosu na ostatak scene. Zato, ako bismo analizirali kadar po kadar, na primer Kameronovog 3D filma Avatar, primetili bismo da je naglašeno u prvom planu uvek neki lik, neko drvo, neki list ili bilo koji drugi objekat.

Većina novih 3D filmova delimično se snima specijalnim 3D kamerama, a ostatak treće dimenzije pravi se u postprodukciji, kao što je to bio slučaj i sa Avatarom kod koga je samo nekoliko scena snimljeno u 2D. U postprodukciji se postojeći 2D snimak prebacuje na više načina, ali nijedan nije jednostavan. Može, na primer, da se posebno mapira svaki objekat na sceni i da mu se dodeli dubina/daljina u odnosu na kameru pa da se u skladu sa tim napravi drugi snimak. Drugi način je da se uradi 3D model kompletne scene, pa da se sa postojećeg snimka prebaci izgled površine svakog objekta, tzv. tekstura (boja, površina, geometrija) i da se ponovo kompjuterski generiše cela scena.

Oni koji su videli uzorak Titanika 3D kažu da izgleda spektakularno. Na konverziji se radilo od 2009. godine, a Kameron je sve vreme bio uključen u proces koji je, inače, poslovna tajna kompanija koje se ovime bave. Na konverziji je radilo 300 ljudi tokom 60 nedelja i koštala je 18 miliona dolara.