У последњих десет година, др Милутин Благојевић са Института за физику објавио је 26 радова у најугледнијим међународним часописима и то у области која се данас сматра фронтом науке, не само у физици – теорији гравитације. Након тога, прошле године је добио вест да је изабран и за првог добитника награде САНУ из области физичких и сродних наука. Жири којем је председавао академик Федор Хербут изабрао га је између три подједнако угледна кандидата у нашој науци.

"Уопштено говорећи, мислим да код људи који се баве истраживањем награде немају велики значај као мотив за даљи рад", каже др Благојевић за "Време". "Ипак, као и сви људи, и истраживачи имају пријатан осећај кад им се ода признање за њихов рад. Такав је случај био и са мном, када сам прошле године добио Награду САНУ. Моје највеће задовољство поводом добијања те награде јесте чињеница да је истраживање гравитације добило одређену медијску пажњу. То ће, верујем, бар донекле утицати на друштвени углед свих истраживача код нас, а посебно оних који се баве истраживањем гравитације, области која већ дуго времена крије неке од највећих тајни савремене физике."

"ВРЕМЕ": Област истраживања за коју сте награђени донекле излази из оног што се у данашњим околностима може проверити експериментом, упркос развоју инсталација као што је ЛХЦ. Колико је теорија гравитације уопште данас експериментална наука у односу на то како се физика традиционално схвата?

МИЛУТИН БЛАГОЈЕВИЋ: Истраживање физичких особина основних интеракција у природи је процес, у коме теоријске идеје и њихова експериментална провера представљају два неодвојива аспекта једне те исте појаве. Гравитација је најслабија основна интеракција елементарних честица, па је зато овде и најтеже извршити експерименталну проверу нових идеја. Већ са настанком Ајнштајнове теорије гравитације (1916. године), њене прве провере биле су везане за астрономске појаве (вековно померање перихела Меркура, скретање светлости при проласку поред Сунца итд.), јер су због великих маса планета и Сунца ефекти гравитације били мерљиви. Данас, када постоје нове теорије гравитације, начин њихове провере се све више помера у област астрофизике и космологије, где су ефекти гравитације веома јаки, па се могу лакше опазити. Практично, за те провере се користе ванземаљске лабораторије, које се налазе у специјално конструисаним сателитима.

Шта је тродимензионална гравитација са торзијом?

Током времена, показало се да Ајнштајнова теорија гравитације има одређене слабости: у њој се појављују сингуларитети, стања са бесконачним вредностима густине материје, сто је физички неприхватљиво; опис материје у Ајнштајновој теорији не узима у обзир постојање спина елементарних честица, итд. Да би се те слабости отклониле, године 1961. предложена је нова теорија гравитације. Геометријска интерпретација Ајнштајнова теорија ослања се на простор-време са кривином, док нова теорија користи простор-време са кривином и торзијом. Због присуства торзије, нова теорија се назива теорија гравитације са торзијом. У новој теорији: (а) постоје решења без сингуларитета, и (б) материја поседује спин, који је директно повезан са торзијом простор-времена. Често се, због техничке једноставности, неки модели теорије гравитације изучавају најпре у три димензије, да би се, затим, добијени резултати могли применити и у четири димензије простор-времена.

Колико је тешко данас бити истраживач у Србији? Колико овакве награде значе за развој науке?

И поред појединачних успеха у истраживању, опште стање науке у Србији је крајње незадовољавајуће. Разлоге за то треба тражити пре свега у непостојању реалног плана развоја науке. Због тога се догађа да и ово мало средстава која се издвајају за науку често одлази у погрешно планиране пројекте. Награде свакако имају позитиван ефекат на мотивацију младих, али он није пресудан – потребно је да се читав систем науке стави на здраве основе.