"Institut za onkologiju je u poslednjih godinu dana napravio neke kadrovske promene i uveo nov način rada. Rezultati takvog, izmenjenog načina rada su vrlo afirmativni za sam Institut, a za naše pacijente povoljniji nego u prethodnom periodu", kaže u intervjuu za "Vreme zdravlja" dr Zoran Rakočević, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. "Dijagnostičke procedure u Institutu obavljaju se u roku od 20 do otprilike mesec i po dana. Hitni slučajevi, ili oni pacijenti koji su upućeni sa konzilijuma i čija bolest zahteva da se procedura sprovede odmah, ili u periodu od nekoliko dana bivaju dijagnostikovani što ranije, kako bi se terapijske procedure mogle započeti na vreme i sprovesti što pre."

VREME ZDRAVLJA: Koliko se u ovom trenutku čeka, na primer, na pregled magnetnom rezonancom?

DR ZORAN RAKOČEVIĆ: Ukoliko od trenutka javljanja pacijenta lekaru do pregleda prođe manje od mesec dana, smatra se da ne postoji lista čekanja. Vreme čekanja za pregled magnetnom rezonancom na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u ovom trenutku je kraće od mesec dana i to se odnosi na sve lokalizacije kancera. Za kompjuterizovanu tomografiju čeka se od 20 dana do dva meseca, u zavisnosti od lokalizacije. Dobra vest je da Institut ima ugovor sa Stomatološkim fakultetom u Beogradu da pacijenti kojima je pregled potreban u što kraćem roku budu pregledani u Centru za radiološku dijagnostiku tog fakulteta, tako da ni ti pacijenti nemaju formalnu listu čekanja, odnosno, čekaju kraće od 30 dana. Za ostale dijagnostičke procedure, s obzirom na to da se mogu pružiti i u domovima zdravlja (to se prvenstveno odnosi na ultrazvučni metod pregleda) liste čekanja su od nekoliko nedelja do nekoliko meseci.

Da li liste čekanja postoje za terapiju?

Do pre godinu dana liste čekanja za hirurške intervencije pacijenata sa malignim bolestima bile su od mesec do mesec i po dana. Te liste sada, praktično, više ne postoje. Danas je lista za pacijente koji su bili na konzilijumu – do devet dana. To znači da će za devet dana pacijent ući u hiruršku proceduru i primiti ovaj vid terapije, što je iznad standarda mnogih evropskih zemalja.

Vreme ležanja operisanih pacijenata na Institutu je prošle godine bilo deset dana. Danas je skraćeno na 6,2 dana i to je upravo prostor koji omogućava veću frekventnost pacijenata.

Kroz odeljenje medikalne onkologije godišnje prođe oko 25.000 pacijenata. Oko 18.000 pacijenata je primilo hemioterapiju kroz dnevnu bolnicu, a 7500 je bilo hospitalizovano. Ovde je povećan obim posla ostvaren proširenjem kapaciteta i praktično radom i za vikend, dok je Odeljenje radioterapije postalo efektivnije i efikasnije, između ostalog, i zbog rada u tri smene. Sada 90 odsto pacijenata dobije radioterapiju u okviru četiri do četiri i po nedelje, što je apsolutno u sklopu medicinskih indikacija za početak ovog vida lečenja, shodno datumu završetka hirurških terapijskih procedura, odnosno primanja citostatika, jer mora postojati korelacija između jednog i drugog vida terapije. Manje od deset odsto pacijenata na početak radioterapije čeka do šest nedelja i namera nam je da se i to probijanje roka apsolutno anulira i da svi oni u periodu od četiri nedelje dobiju terapiju koja im je neophodna. Nadamo se da ćemo, kada je u pitanju radioterapija, te rezultate postići.

S obzirom na to da kadar s kojim raspolažemo u potpunosti može da zadovolji povećani obim posla, ideja je da se u narednih godinu, godinu i po dana u proširenom delu instituta instaliraju još dva radioterapijska aparata.

Nama se često zamera to što se radi i u delu treće smene. Radioterapija počinje da se primenjuje od 6.30 ujutru i završava se oko jedan čas posle ponoći. Iako bi bilo standardno da se ona završava do 18 ili 20 časova uveče toga dana. Međutim, mi smo se opredelili da radimo još šest sati duže. Činjenica je da se oprema na taj način više troši, međutim, mi to činimo sa stanovišta da je daleko značajnije da pacijenti kojima je neophodan ovaj vid lečenja onkoloških bolesti tu terapiju i dobiju. Nikakvog benefita za pacijenta nema ako mi čuvamo radioterapijski aparat dok njemu prolazi vreme kada je delovanje te terapije efikasno.

Nadamo se da će resorno ministarstvo i ostali koji se bave zdravstvenom politikom u zemlji imati razumevanja da se na taj način kapaciteti terapije u Institutu dodatno prošire. Zajedno sa aparatima i s obzirom na kadar kojim Institut raspolaže i pratećom opremom za pripremu za početak radioterapije, možemo sa sigurnošću da kažemo da će svi pacijenti kojima je ovaj vid terapije malignih bolesti neophodan, a koji su geografski vezani za našu ustanovu, tu terapiju dobiti u okviru prvih nekoliko nedelja od kad terapija treba da se primeni.

Da li od države očekujete da obezbedi nove aparate?

Radioterapijski aparati, kao uostalom i sva medicinska oprema, nisu nimalo jeftini, ali je benefit od uloženog novca i što ranijeg početka rada tih novih radioterapijskih uređaja neprocenjiv. Jedan linearni akcelerator, savremeni radioterapijski aparat koji zadovoljava mogućnosti pružanja većine terapijskih procedura, košta između 1.800.000 i dva miliona evra. Naravno, kada se odjednom nabave dva aparata, oni su jeftiniji, ali tu se troškovi proširenja kapaciteta za radioterapiju ne završavaju. Tu je i niz uređaja i opreme koji služe za pripremu pacijenata za radioterapiju, odnosno sistemi za softversko i kompjuterizovano planiranje radioterapije i pripreme za određene modalitete aparata.

Novac za to će, nadamo se, bar delom obezbediti Ministarstvo. Delimično se oslanjamo na donatore koji su ispoljili želju da pomognu, bilo kroz gradnju i dogradnju novih bunkera, bilo kroz nabavku novih aparata.

Poznato je da su aparati najskuplji kada nisu u upotrebi. U Srbiji se često ističe da nema dovoljno stručnog kadra obučenog da rukuje složenom medicinskom opremom.

Istina je da u Srbiji ima malo stručnog kadra obučenog za rad sa visokim tehnologijama. Mnogo lekara koji su završili studije čekaju na birou. Mislimo da se nekoliko godina unazad politika zapošljavanja menja. Svedoci smo da je Ministarstvo donelo odluku da se na specijalizacije iz patologije, radiologije i anesteziologije praktično može krenuti bez obaveznog dvogodišnjeg kliničkog staža. To su sve neki pomaci koji će verovatno doprineti tome da veći broj lekara ode na specijalizacije, odnosno da po završetku školovanja, za pet godina, imamo veći broj tih lekara. Što se tiče radiologa koji pokrivaju i radioterapiju i radiodijagnostiku, njih u Srbiji ima između 800 i 850. To je malo. Velike donacije japanske vlade i Evropske unije za formiranje skrining jedinica za sistematsko snimanje dojki kod žena starosti između 45 i 69 godina podrazumeva otvaranje između 100 i 110 centara u Srbiji gde će one moći preventivno, kroz skrining, da obavljaju mamografski pregled dojki. Ispostavilo se, međutim, da u Srbiji ima oko 50 lekara koji mogu da obavljaju te preglede, odnosno da čitaju takve nalaze. Evropska kancelarija je u Institutu za javno zdravlje "dr Milan Jovanović Batut" otvorila kancelariju koja ima cilj da pomogne da se edukacija za skrining raka dojke, grlića materice i debelog creva u roku od nekoliko godina potpuno omasovi i zaživi u punom obimu za teritoriju cele Srbije. Dakle, ima napretka.