Mislim da ljudi u svim zemljama gde je privatizacija bila ili je još u toku, ili gde tek treba da počne, kao što je kod nas, ljudi nisu sasvim sigurni ni šta je to. Ako se ne plasira dobro u javnosti i nema koncept koji je razumljiv, privatizacija dobija ideološke primese. Čim dobije ideološke primese ona postaje opasnost, tretira se kao opasnost. Mi zasada imamo privatizaciju koja je na neki način pandan nacionalizaciji odnosno eksproprijaciji kada su dolazili komunisti na vlast, od Oktobarske revolucije pa posle Drugog svetskog rata u drugim zemljama, i uzimali imovinu vlasnicima zato što su buržoazija. Sada imamo drugačiju priču, obrnuto ogledalo, a to je da se nekim novim vlasnicima takođe oduzima imovina. Razlika između ova dva oduzimanja imovine jeste što su ono bili stvarni vlasnici, legalni vlasnici, i što je to izvedeno revolucijom. Ovde bi to trebalo da bude urađeno legalno, a vlasnici nisu sasvim sigurni da su uopšte bili vlasnici. Stoga je privatizacija u zemljama u tranziciji veoma specifičan fenomen, i on hteli ili ne hteli dobija jednu implikaciju, bar u podsvesti ljudi, da je to nešto usmereno protiv njihovih interesa, nešto što će ih gurnuti na marginu odlučivanja. I ljudi jednostavno, ako pitate prosečnog proletera, misle da je privatizacija nešto što se izvodi samo u postsocijalističkim zemljama. Oni ne znaju da je to praksa ekonomske intervencije i u industrijskim zemljama i u zemljama u razvoju.

Mi smo kao sindikat dokument o privatizaciji izdali još 1994. godine. Jednostavno smo reagovali, tada je povod za taj dokument bio zakon o revalorizaciji. I imali smo veoma negativne odjeke jer su u onoj prvoj Markovićevoj privatizaciji, koja je bila stopostotno insajderska, ljudi stekli neki osećaj da nisu ništa izgubili, praktično su samo zamenili uloge, nisu sad više samo samoupravljači, nego vlasnici-samoupravljači. To je, naravno, veoma pogrešno i neizvodljivo. Te dve stvari ne mogu da se pomire. I pošto je tada jednim zakonom srušena jedna pozicija i stvoreni su preduslovi da ljudi misle kako je privatizacija trik da se neko prevari, a da nekome krene nabolje, mi smo počeli intenzivno time da se bavimo, i to je 1994. godine bio naš prvi dokument. Ono što je bitno u tom dokumentu jesu dva elementa od kojih ni danas ne odustajemo. Tad je to bilo šokantno za mnoge. Mi smo tada rekli da smo u nekim situacijama spremni da damo fabriku za jednu marku ako se posle toga rodi proizvodnja. Druga stvar je, rekli smo: nema privatizacije bez restitucije. Mi ne želimo da privatizujemo nešto što već ima vlasnika i ne želimo da na taj način aminujemo nešto što je učinjeno u nekakvoj revoluciji bez obzira na to da li smo mi učestvovali u revoluciji dobrovoljno ili smo bili primorani da učestvujemo u njoj. Prema tome, mi ne želimo da privatizujemo ovu zgradu ako se zna da ona ima vlasnika; ako je vlasnik umro, ima naslednike. Dakle, da vidimo šta je to stvoreno posle revolucije i samo se to može privatizovati jer to može da bude subjekat i objekat privatizacije.

I jedna mala odbrana onoga što je ministar Vlahović rekao oko samoupravljačkog mentaliteta: ja ne bih to tako čistio jednom velikom metlom, jer onda čistimo i neka dostignuća iz razvijenih tržišnih ekonomija i demokratija gde samoupravljanje postoji na sasvim drugačiji način i vrlo je efikasan deo ekonomskog i političkog sistema. To su razni oblici participacije radnika. I ako to sve upakujemo u samoupravljanje pa sklonimo sa scene, mislim da ćemo svi biti oštećeni pre ili kasnije. I onda bolje da vidimo šta smo mi to pogrešno pakovali pod samoupravljanje i šta je dalo negativne rezultate, a šta u stvari pod imenom samoupravljanja u drugim jezicima i drugim ekonomijama ima značenje, i da to iskoristimo.