Lord Karington je odustao kada je osetio da mu je nervni sistem opasno ugrožen, posle godinu dana tapkanja u mestu. Uz Sajrusa Vensa, koji je u Hrvatskoj postigao makar varljivo i privremeno primirje, priliku je dobio ponovo jedan engleski aristokrata i takođe bivši ministar spoljnih poslova. U Evropi se, izgleda, veruje da baš konzervativno britansko plemstvo ima najviše izgleda da razume i reši bosanski problem.

Na prvi pogled to deluje paradoksalno, pošto neko kao lord Oven dolazi iz krugova u kojima bi se na Bosnu gledalo kao na pitanje koje jedan džentlmen nikada ne bi postavio. Ali, Britanija ima veliko iskustvo u raspetljavanju sukoba po svojim nekadašnjim kolonijama i deljenju pravde svakojakim rasama i narodima. Biće da je neko, ne bez cinizma, zaključio da je u Bosni u pitanju svinjarija karakteristična za takozvani treći svet, čime će se najlakše baviti neko ko ne pati od viška bolećivosti. Ne znam da li je lord Oven baš takav čovek, ali jasno je da je u Evropi odlučeno da se na bosanski sukob deluje u prvom redu s pristojne udaljenosti, iz lepe varoši Ženeve.

Evropa, naravno, nije najodgovornija za ovaj rat. Šta god da je bila evropska politika, prvi krivci su Milošević i Karadžić, koji su se prvi dohvatili oružja i koji danas najviše optužuju Evropu. Ali, sada je jasno da je Evropa pokazala skandalozno nesnalaženje u jugoslovenskoj krizi. Od početka do danas, otuda dolazi toliko mnogo različitih i protivrečnih poruka i ideja, koje svako ovde čita kako hoće i na osnovu toga kroji vlastitu političku strategiju. Nema nikakve sumnje da je to podstaklo rat, da su Slovenija i Hrvatska računale s podrškom Nemačke; da su se Muslimani uzdali u zaštitu međunarodno priznate Bosne; da su se Srbi oslonili na svoje oružje i zaključili da se niko stvarno neće umešati.

Iako sama već dugo živi u stabilnom miru, Evropa nije smela da bude iznenađena ovdašnjom eksplozijom nasilja, koje se pripremalo na način sličan onom koji je već viđen pred Drugi svetski rat. Insistirati na Jugoslaviji, ili priznati neke ili sve njene republike — ništa od toga ne bi bilo toliko pogrešno da je bilo praćeno jasnom i odlučnom akcijom. Najgore je bilo istaći golo pravo naroda na samoopredeljenje i ostaviti jednu tako izmešanu zemlju, sastavljenu od samih manjina, da nađe mirno rešenje.

To mirno rešenje za Bosnu sada uzalud traži evropska i svetska diplomatija. Nesrećnog Aliju Izetbegovića ohrabrili su da raspiše referendum o suverenosti Bosne, obećavajući da će je odmah priznati, s neoprostivo naivnom verom u magijsku moć svoje reči. Milošević se nije dao zbuniti, tačno ocenjujući da je i mala sila velika kada nema ko da joj se suprotstavi.

Ako je priznavanje Bosne moglo biti greška, ono se više ne može povući bez još veće bruke, niti ima smisla raspravljati o potezu koji se ne može vratiti. U Evropi i usred rata nastavljaju da se prepiru ko je kriv, što je možda važno za njihove međusobne odnose, ali Bosna bi bila zahvalna ako bi to radili malo tiše, pošto tamo topovi pažljivo slušaju i odmah reaguju. Nije teško zaključiti kako se prima vest da u Parizu dokazuju da se sada vidi kako Bosna nije imala uslova da bude država, što je inače još jedan prilog istoriji evropskog kapitulantstva.

Nemoć i kukavičluk uvek pronalaze dobra obrazloženja. Mnogi su već bili skloni da prihvate podelu Bosne, sutra možda i Makedonije, pozivajući se na razne istorijske nepravde koje su krojile balkanske granice. Kao da na Balkanu igde može biti pravednih granica, bez etničkih čišćenja i genocida. Ipak, kada je Bosna u pitanju, Ženevska konferencija ispravno je postavila problem. Lord Oven i Sajrus Vens odustali su od kantonizacije, uviđajući da Srbe i Hrvate to podstiče na osvajanje i stvaranje etnički čistih teritorija.

Finski diplomata Ahtisari napravio je predlog novog ustava Bosne i Hercegovine koji zadovoljava apstraktnu pravdu i sada treba naći nekoga ko će to nametnuti i sprovesti. Pre no što je izbio rat, ideja da Bosna bude celovita i veoma decentralizovana, izdeljena na desetak regiona pri čemu se ne vodi računa o etničkoj mapi, možda je mogla biti spasonosna. Ali i tada bi bio potreban snažan spoljašnji autoritet, iako Ahtisarijev ustav svima pruža maksimalnu zaštitu od dominacije.

Karadžić, međutim, nije krenuo u rat iz osećanja ugroženosti i straha od unitarne islamske države, nego zato što je dobio oružje JNA da bi sproveo beogradski projekt Velike Srbije. Da nije tako, on bi mogao biti zadovoljan ponudom iz Ženeve. Ali sada, usred zločinačkog, genocidnog rata, niko nema smisla za apstraktnu pravdu, a racionalna i pametna rešenja deluju nestvarno, smešno i gotovo uvredljivo. Srpski i hrvatski ratni vođi bi, naime, prihvatajući ovaj bosanski ustav, morali potpisati da su idioti.

Svejedno, Oven i Vens će insistirati upravo na tom papiru, pošto bi inače evropski i svetski lideri morali da potpišu sličnu stvar. Morali bi da priznaju da su Karadžić i Boban, odnosno Milošević i Tuđman upravo promovisali načela Novog svetskog nereda. Kod tog novog ustava nezgodno je, odnosno baš je zgodno, to što sav dosadašnji rat čini uzaludnim i besmislenim. Ratnici to ne vole, pogotovu kada im se predoči da na kraju neće biti heroja, nego samo zločinaca i budala. Oni će nastavljati da pucaju dokle god im se čini da se mogu nadati nekoj pobedi, što znači prilici da sami opišu svoja dela.

Smisao Ženevskog ustava za Bosnu je u tome što, prvi put od početka krvavog raspada Jugoslavije, u ime međunarodne zajednice, nudi nešto što liči na viziju mogućeg cilja. Pokazano je kako treba da izgleda najstabilniji i najpravedniji ishod, što bi trebalo da jasno usmeri svaku buduću međunarodnu akciju. Do sada, svet je uglavnom samo haotično reagovao na događaje, kolebajući se između pokušaja da spase Jugoslaviju i da pronađe neko nepostojeće načelo po kojem bi proces raspada trebalo da se odvija. Izuzev generalnog odbijanja sile, nije bilo jasno u ime čega i s kojim ciljem se neko podržava a neko kažnjava.

Za Bosnu je, dakle, pronađen ključ koji je u duhu standarda i vrednosti ove civilizacije, koji poništava nasilje i projektuje uslove za povratak izbeglica. Oštećeni su, dakako, takozvani nacionalni interesi, prvenstveno Srba i Hrvata. Pošto se rat vodi upravo oko toga, rešenje im se mora nametnuti, ako ne čistom silom, onda najvećom koncentracijom pritiska za koju je ovaj ravnodušni svet sposoban.

Hrvatski apetit morao bi biti znatno lakši slučaj, pošto je Tuđman zatočenik sopstvene želje da bude prihvaćen u Evropi. Srpsko-hrvatski sporazum o podeli Bosne već bi bio gotova stvar da Hrvatsku ne pritiskuju oni koje ona ne sme da ljuti. Sam lord Oven upravo je i Tuđmanu zapretio sankcijama, što je svakako početak pritiska da se prihvati novo ženevsko rešenje.

Sa Srbima je teže, ali ni oni više ne deluju neranjivo. Karadžić je najpre odbacio ideju neetničke regionalizacije Bosne, pošto bi morao da primi nazad sav onaj narod koji je silom raselio i oterao. Zatim je u načelu prihvatio da se o tome razgovara, pa je objavio da se povlači s pregovora u Ženevi, ako je to jedino što mu se nudi. Najzad se vratio za sto, uprkos odluci skupštine bosanskih Srba. On će ostati tvrd dokle god ima vojnu nadmoć, ali mora biti da mu vizija otcepljenja Srpske Bosne ipak polako bledi pred očima. Ako ne brine o međunarodnoj vojnoj intervenciji, ima razloga da misli na mogućnost da svet uskoro počne da isporučuje oružje Izetbegoviću. A generalu Mladiću lord Oven je čvrsto obećao da svet nikada neće dozvoliti da u Bosni silom stvara Veliku Srbiju.

Najzad, rat u Bosni i prihvatanje ženevskog ustava u najvećoj meri zavise od ishoda sukoba u vrhovima savezne i republičke vlasti u Beogradu. Bez Miloševića ni Karadžić ne može još dugo, a Panić, Ćosić i svako ko govori o miru prosto nema načina da odbije takvo rešenje. U vreme glasanja o poverenju Panićevoj vladi, u Beograd je stigla oštra poruka lorda Ovena da bi obaranje ove vlade ponovo stavilo na dnevni red vojnu opciju. Ne znam koliko je to doprinelo da Panić preživi, ali tandem Vens-Oven uporno zaliva bosanski pepeo, čekajući da nešto počne da raste. Izgleda da su oni podelili uloge na način klasične dresure. Američki kveker stiče poverenje svojom blagošću i razumevanjem, dok britanski aristokrata pucketa bičem. Ipak, svi će ovde želeti da se uvere u to da li je taj bič baš pravi.