Kraj osamdesetih i početak devedesetih najavio je, pored čuvenog "kraja istorije" i zacementiranog antipolitičkog rezona da (kapitalizmu) "nema alternative", i jednu zanimljivu lingvističku fiksaciju određenih termina. "Evropa", na primer, znači mesto bez granica, prostor zajedništva i solidarnosti, medijum za napredak i gotovo sterilno pravilnu vladavinu prava i zaštitu sloboda. "Svet" je, kako je 1991. euforično nagovestio nedavno preminuli Džordž H. V. Buš "novi poredak (…) u kojem će principi pravde i fer pleja da štite slabije od jačih, a sloboda i humanost će postati dom naroda". Opet, "prava" su ljudska prava, prava svih ljudi, a "sloboda" je ključno pravo, i samim tim, pripada svima.

Ovaj kupus sačinjen od politikantskih reči i raskomadanih vrednosti iz doba prosvetiteljstva pretendovao je da jednom za svagda ustoliči sve slike i prilike "zapadnog napretka" s centrom u "Evropi". Obećavajući da je vreme plaćanja cene za slobodu i jednakost daleko iza nas, u tom predavnom dvadesetom veku, ovaj tobože postideološki imaginarijum nametnuo se kao univerzalna dogma, s pretpostavkom da će joj neprijatelji isključivo biti "spoljnji". Ali kao i u slučaju svake druge, pa i ove "antidogmatske" dogme, urušavanje je počelo iznutra, i samo dve decenije nakon osiguranog raja Evropa se ponovo našla u paklu.

FER PLEJ: Kao i svaki pošteni "Evropljanin", francuski predsednik Emanuel Markon adresirao je nedavno ovu "paklenu situaciju", podražavajući apokaliptični ton u svom govoru 11. novembra u Parizu, prilikom obeležavanja stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata. U vremenu postistine, čitava ova ceremonija možda bi se mogla bez posledica otpisati kao nevažna gozba za simulaciju politike. Čini mi se da joj, ipak, treba posvetiti više pažnje, s posebnim fokusom na govor "predsednika bogatih", što je nadimak koji su Makronu dodelili oni "manje evropski" Francuzi, oni slabiji, koje "principi pravde i fer pleja" možda nisu najbolje zaštitili tokom decenija prosperiteta.

Govoreći o opasnostima koje prete da potpuno unište "Evropu" zamišljenu početkom devedesetih, Makron je potresno govorio o "starim demonima koji se vraćaju da izazovu haos i smrt", demonima koji podrivaju "moralne vrednosti" u temeljima "Evrope", demonima koje je nazvao "nacionalizmom" i "sebičnošću nacija". Objašnjavajući da je nacionalizam direktna "suprotnost patriotizmu" (pojmu od milion dolara), Markon je ne baš suptilno insinuirao da su "demoni", izgleda, u prvom redu zaposeli američkog predsednika Donalda Trampa (u tom trenutku više zabavljenog tvitovima o kiši nego ceremoniji kojoj prisustvuje), a u drugom, premda je nagoveštaj bio suptilniji, iskusnog KGB-ovca na čelu ruske moderne imperije, Vladimira Putina, čiji poker fejs verovatno ne bi poremetilo ni doslovno učestovanje na Paradi ponosa u Tel Avivu.

Preuzimajući na sebe tradicionalno evropsku ulogu "isterivača đavola", Makron je, međutim, pogrešio ne samo molitvu, već i mesto održavanja egzorcizma, zaposednute subjekte, ali i vrste demona s kojima se bori. Naime, prečesto je u istoriji dekadentna gospođa "Evropa" mahnito kopala da u bližem i daljem okruženju identifikuje "neprijatelja", dok su neke od najvećih svetskih katastrofa, od imperijalizma do Holokausta, udobno i gotovo neometano rasle u njenim liberalnim nedrima.

RUŽNO PAČE EVROPE: Opterećena potrebom da, uvek iznova, jednom za svagda konstruiše sebe i "svet" sa fiksiranim univerzalnim značenjem adekvatnim njoj samoj, "Evropa" je opet završila kao "druga Evropa". Svi utemeljeni pojmovi evropskih vrednosti obrnuli su se naglavačke. Bezgranični prostor je postao prostor doslovno oivičen bedemima, "ljudska prava" su danas rezervisana samo za izvesne koji se smatraju "ljudima", dok ostali nekadašnji "ljudi" svoju ljudskost moraju dokazivati. "Zaštita sloboda" ponovo je zaštita od onih koji su naivno poverovali evropskom obećanju bratstva i sad ga traže i za sebe, pa bili to migranti ili siromašni iz ruralne Francuske, koji ovih dana u žutim prslucima okupiraju Pariz, prepoznajući da je demon koji uništava njihove živote možda ipak trenutno u Makronu, a ne isključivo u Trampu i Putinu.

Makronov govor je važan, ali ne toliko zbog karikaturalnog poziva na biranje strana u predstojećem Armagedonu, koliko zbog njegove sopstvene – ignorancije. Još je gordi Hegel rekao kako od istorije učimo da od istorije ništa ne učimo, i ova ceremonijalna istorijska farsa 11. novembra zapravo govori da se ne radi o nečemu "starom" i "zaostalom" niti o nečemu novom i strašnom, već o jednoj Evropi oduvek inherentnoj tendenciji – ignorisanju sopstvenih protivrečnosti do poslednjeg trenutka, kada one već dovoljno porastu da je mogu, iznutra, potpuno pojesti. Liberalna Evropa vidi "desna skretanja" kao neobuzdanu stvar iz prošlosti, sebi stranog demona kojeg uprkos svim naporima nije dovoljno iskorenila, protiv koga se mora ponovo svim snagama boriti. Ono što ne vidi jeste da je "nacionalistička" Evropa oduvek bila njeno "ružno pače", drugačije ali i dalje iz istog legla.

Zvuči apstraktno, ali se radi o svakodnevnim događajima sve više prisutnim širom evropske zajednice, koja polako postaje evropska antizajednica. Naime, samo par nedelja nakon Makronovog govora u odbranu "moralnih vrednosti" nasuprot nacionalista poput Trampa, u samom srcu Francuske buknuli su "Yellow Vests" (Žuti prsluci), protesti inicirani dugogodišnjim padom ekonomskog standarda građana/ki, dok je konkretna kapisla bila povećanje poreza na gorivo. Ovi protesti nisu samo simbolična ilustracija pomenute tendencije Evrope da ignoriše samu sebe kao uzrok problema protiv kojih se navodno bori, već su i izvanredan primer toga u kom smeru će se stvari dalje odvijati. Hoće li histerične reakcije "liberalne" Evrope stati na kraj nastajućoj "nacionalističkoj" Evropi ili će joj, kao i do sada, zapravo dati neoporezovano, gotovo besplatno gorivo?

Dok u poletu licemerne "brige za planetu" implicitno osuđuje "sebičnost" nacionalističkog Trampa što je povukao SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma, Makron ostaje potpuno gluv na vapaje francuske radničke klase. Više je nego simptomatična izjava jednog od protestanata Žutih prsluka data "Njujork tajmsu" – "Građani traže niže poreze (goriva), a oni govore – ekologija." Koliko li će vremena proći pre nego što se konkretna potreba ljudi za koliko-toliko dostojnim standardom života opet prevede u "običan narod naseda na desničarski populizam Trampa, Le Pen, Orbana, Putina… (you name it!)", nema potrebe nagađati – vrlo brzo.

Kad napustimo ovu staru kolevku liberalne demokratske Evrope i preselimo se u njen aktualni centar ekonomske i političke moći, Nemačku, stvar deluje gotovo isto. Nakon što je najavila skoro povlačenje iz politike, Angela Merkel je dan nakon toga, na obeležavanju stogodišnjice dobijanja ženskog prava glasa u Berlinu, govorila o urgentnosti borbe za "rodnu jednakost" kao "osnovnog problema demokratije". Da, Angela Merkel, jedan od simbola trenutne neoliberalizacije Evrope i žustra zagovornica mera štednje, politika koje su ostavile duboko rodno obojene posledice svuda gde su primenjivane, sasvim ozbiljno govori – "Cilj je jednakost, jednakost svuda." Činjenica da je savremena nemačka verzija Margaret Tačer u međuvremenu prigrlila nekada prezreni feminizam zapravo govori o njegovom porazu, a ne pobedi.

Šta se, dakle, desilo sa fiksiranim pojmovima "evropskih vrednosti"? Nije pitanje gde su, već šta su danas u Evropi "sloboda", "jednakost" i "solidarnost". Ko su "ljudi", ko su "migranti", ko su "žene"? U krajnjoj instanci, ko su "nacionalisti", a ko "liberali"? Svi ti termini od samog početka su opterećeni sopstvenim ograničenjima i suprotnostima, i njihov razvoj im danas samima radi o glavi. Reakcija na isključivi "nacionalizam" demonskog porekla jeste anđeoska isključivost odbrane statusa kvo. "Liberalna" Evropa vodi apstraktne krstaške ratove, dok "nacionalisti" ostaju jedini vidljivi faktor koji zapravo uopšte govori o problemima realnog života sve većeg broja stanovnika/ca "Evrope", (zlo)upotrebljavajući iste zarad sopstvenog dolaska i/ili održanja na vlasti.

Bez prevelikih šansi za razvoj decenijama razbijane i ubijane radikalno leve opcije, koja solidarnost shvata na temeljno drukčije načine i od liberalne i od nacionalističke "Evrope", podeljenost će se sve više produbljivati, a situacija zaoštravati. Ovog puta se "Evropom" širi bauk liberalne ignorancije, koja kontinuirano i stabilno sve više gura "obične ljude" u sebi tobože suprotan tabor. Reakcija viteza evropskih vrednosti i ujedno "predsednika bogatih" na zahteve radničke klase može se sažeti u dominantan diskursa liberalnih lidera širom zapadnog sveta – "Proleteri svih zemalja – jebi ga." Kriveći drugu demonsku stranu za sve sadašnje i buduće probleme, beli labud slobodne Evrope svakog jutra uopšte ne vidi da je ružno pače, u stvari, njegov sopstveni odraz u ogledalu.