"Nijedan konkurs za izbor kandidata za direktora škole nije prošao, a da nismo dobili neku pritužbu", kaže Verica Kovačević, načelnik sektora za inspekcijski nadzor Gradskog sekretarijata za obrazovanje. Mada je izbor prvog čoveka škole česta tema pritužbi protivkandidata, raznolikost žalbi koje su u prethodnoj godini ulagale škole, nastavnici, roditelji i uopšte svi uključeni u obrazovni proces, ogromna je. Gradska prosvetna inspekcija u svom delokrugu ima 400 škola, što je oko trećina od ukupnog broja svih vaspitno–obrazovnih ustanova u Srbiji. U školskoj 2010/2011. na njihovu adresu stiglo je 1817 prijava. Osnovac koji ide u školu pod tuđim imenom i prezimenom, roditelj koji tvrdi da njegovo dete prisiljavaju da pohađa časove građanskog vaspitanja, član školskog odbora koji se žali na stav svoje političke partije prema njemu, mobing, pretpostavka korišćenje narkotika, fizički napad na nastavnika, sumnjiv rad nevladine organizacije u školi, blizina kladionice – sve su to sadržaji tužbi koje stižu na adresu Gradske inspekcije.

"Naš osnovni posao je zaštita prava deteta, odnosno učenika, kao i prava iz radnog odnosa zaposlenih u svim obrazovno–vaspitnim ustanovama na teritoriji Beograda – osnovnim školama, srednjim stručnim kao i gimnazijama, školama za učenike sa smetnjama u razvoju, muzičkim i baletskoj školi, predškolskim ustanovama, kao i školama za osnovno obrazovanje odraslih", objašnjava Verica Kovačević. Posao nadzora obavlja 20 inspektora. Postoje redovne kontrole na početku svake školske godine, kojima je za cilj da utvrde da li je škola spremna za početak rada, kao i vanredne, po pritužbama, čiji se podnosioci ne moraju potpisati. Mada, veći broj njih ipak se predstavi. "Što se tiče broja prijava, broj je sličan kao i prošlih godina. Ono što je drugačije nego ranije, a ova služba postoji od 2003, jeste raznovrsnost predmeta, ali i drastično smanjenje anonimnih podnosioca tužbi", kaže naša sagovornica.

JA BIH DA SE ŽALIM: Kada je reč o osnovnim školama (i privatne i državne potpadaju pod isti sistem nadzora i kontrole), ukupan broj primljenih predmeta je 550. Najviše žalbi, blizu 100, odnosi se na rad i ponašanje nastavnika prema učenicima, kao i na direktora škole.

Najčešće se javljaju roditelji tvrdeći da je njihovo dete psihički zlostavljano, da je prosvetni radnik bio grub, da se obratio đaku na uvredljiv način… "Mi kao inspekcija nismo zaduženi za rad nastavnika na času, to radi Ministarstvo prosvete, služba za pedagoški nadzor. Drugim rečima, mi ne ulazimo u učionice. Kada nam se obrate, odemo u školu, ali nemamo prava da uzimamo izjave od bilo koga. Vrlo često uputimo roditelje na direktora škole. On je po zakonu dužan da odgovori podnosiocu na svaki pismeni podnesak. Sledeća instanca je školski odbor. Zatim Ministarstvo prosvete i nauke (MPN)", ističe naša sagovornica. Problem je, međutim, što većina uključenih, sudeći po stranama kojima se obraćaju, nije upućena u to ko je odgovoran za rešavanje problema. Kako nam prepričava Verica Kovačević, često se događa da im roditelji šalju kopije pismenih zadataka i kontrolnih vežbi za koje procenjuju da su bile preteške. To je, opet, nadležnost stručnog pedagoškog nadzora MPN-a. Drugo je pitanje šta se događa kada tužba dospe tamo gde i treba da bude. "Mi najčešće ne dobijemo odgovor o postupanju stručnog nadzora. Ministarstvo je drugostepeni organ, a mi kao prvostepeni ne možemo tražiti od njih da nas obaveštavaju šta rade", kaže Verica Kovačević.

Što se tiče pritužbi na rad direktora, prema rečima načelnice Sektora za inspekcijski nadzor, one se nagomilavaju kada u doglednom periodu ističe mandat direktoru škole. Tada kreće borba, pa se neretko uključuju i roditelji, a "lobiranje se vrši u svim segmentima."

Veći broj tužbi (36) odnosi se i na prava iz radnog odnosa, što je najčešće status punog, odnosno nepunog radnog vremena. To zavisi od broja odeljenja tj. broja upisanih učenika. "Negde izađu četiri odeljenja četvrtog, a upišu se dva prvog razreda. I tu već imate dva nastavnika s kojima ne znate šta da radite." No, Verica Kovačević objašnjava da su svake godine, do sredine avgusta, škole dužne da dostave spiskove zaposlenih za čijim radom donekle ili u potpunosti prestaje potreba. Sa te liste vrši se raspoređivanje u one škole gde je to potrebno. "Mi smo često skloni tome da ne prihvatamo da menjamo sredinu, navikli smo da ako radimo na jednom mestu, kažemo – ostaću tu, ne može mene niko da premesti. Ali, s obzirom na to da je do posla sve teže doći, preporuka je da ne bi trebalo na teritoriji Grada odbijati to. Znam da nije jednostavno da neko ko je radio na Vračaru i ostao neraspoređen dobije posao u prigradskoj opštini. Ali ako to odbije, pitanje je koliko će se dugo zadržati na pomenutoj listi."

Dvadeset tužbi, kada je reč o osnovnim školama, "otpada" na postupak izbora kandidata na konkursu. Kandidati se žale što nisu izabrani, a smatraju da imaju sve potrebne kvalifikacije. Neki su se žalili i da nisu ni poslati na proveru psihofizičkih sposobnosti u Nacionalnu službu za zapošljavanje. Međutim, odnedavno, po uputstvu MPN-a, direktor praktično vrši odabir – od kandidata koji ispunjavaju uslove, on bira koje će poslati na pomenuto testiranje. "U jednoj školi iz unutrašnjosti, na konkurs se prijavilo 87 kandidata i svi su ispunjavali uslove. Direktor ih je sve poslao u Beograd na testiranje. To se jedino radi u Nacionalnoj službi, u Beogradu, koja pokriva celu Srbiju. Oni fizički to ne mogu da ‘isprate’. Konkurs traje 30 dana, a za to vreme kandidat čak ne dobije ni poziv na testiranje", objašnjava Verica Kalanović. Stoga, donet je pravilnik da između kandidata, podobnih po kvalifikacijama, prvi čovek škole bira one koje šalje u "drugi krug" . "U to koji je modalitet za tu selekciju, mi niti hoćemo niti možemo da se mešamo. Za to je odgovorno Ministarstvo rada i socijalne politike, inspektorat za rad."

S obzirom na priče koje se čuju u celoj Srbiji među budućim, još nezaposlenim prosvetnim radnicima, kao i onima koji u svojim školama ćute, rade i ne žele da gledaju šta se dešava oko njih, verovatno da ovaj vid davanja još više mogućnosti direktorima da delaju po svojoj volji, a ne po objektivnim kriterijumima, kada zapošljavaju nastavni kadar, ne može biti srdačno prihvaćen.

Nemali broj prijava odnosi se na ponašanje učenika, zlostavljanje učenika od strane drugih učenika, ali je broj takvih prijava s godinama ipak manji. Škole su sada u obavezi da postupaju prema posebnom protokolu o zaštiti učenika i dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Kada se dva učenika sukobe, prva instanca je odeljenski starešina. "Primetno je i problematično odsustvo komunikacije na vezi roditelj–škola, roditelj–dete. Ukoliko je ta komunikacija u zastoju, tu je psihološko-pedagoška služba. Nadalje, moguće je da se uključi Služba za socijalni rad ili MUP. Uvek postoji način da se problem reši", ističe Verica Kovačević. Međutim, problem može da bude što roditelji obrate pažnju na dete i njegove ocene tek krajem maja ili u junu. Do tada im je dečji (ne)uspeh u školi nepoznanica. Zbog toga naša sagovornica smatra da bi bilo dobro uvesti neki vid pismenog obaveštavanja roditelja, kao i da oni sami budu zainteresovaniji.

Upitna su i finansijska poslovanja škola, ali se tada tužba samo prosleđuje Ministarstvu finansija. Poslednjih nedelja dosta se govorilo o (ne)obaveznosti đačkog dinara. Naša sagovornica ističe da je isključivo na izboru i volji roditelja da odluči da li će uplatiti đački dinar ili ne.

Najmanje prijava je bilo u školama za osnovno obrazovanje odraslih, a jedna od njih pokreće za sobom lepu priču o zaposlenima u školi za obrazovanje odraslih u Obrenovcu. Naime, nastavnik se pobunio tražeći novčanu nadoknadu, jer je ova škola u saglasnosti sa Ministarstvom organizovala nastavu za lica koja se nalaze na izdržavanju kazne u Kazneno-popravnom zavodu. Osim njega, niko se nije žalio, svi odlaze tamo i, po rečima naše sagovornice, iskustva su im veoma lepa.

Konačno, ukupan broj primljenih žalbi za srednje stručne škole je 311, za gimnazije 130. Žalbe su slične – sporan je postupak ocenjivanja, sprovođenje ispita, rad nastavnika, direktora, ponašanje učenika.

Konačno, naša sagovornica smatra da bi veliki napredak u školstvu bio kada bi se osavremenili nastavni programi, prilagodili znanju i interesovanjima učenika, kao i kada bi nastavni kadar bio otvoreniji za upotrebu savremenih nastavnih sredstava. Takođe, važno je i uključiti Nacionalnu službu za zapošljavanje te školovati kadar koji će jednog dana imati i gde da radi.