Aspirin. To je prvo dočekalo novinare iz Srbije kada su ušli u sobe ljupkog Best Western Plus hotela u nemačkom gradiću Erdingu. Pardon, nije bio samo aspirin – osim dve tablete Aspirin Plus (Bajerovog, dabome, kupujmo domaće), na krevetu je bio i list papira sa natpisom: "Damit der Kater nicht zum ausgewachsenen Tiger wird". Ili, u slobodnom prevodu, "Da mamurluk ne postane veliki kao tigar". Dakle, jasno je: došli ste na Herbstfest, tradicionalni godišnji festival na kome – kao i obično – dominira šator gde se toči Erdinger pivo, i nije problem, razumemo da se tu i tamo pretera u slavlju, kao da kažu u hotelu.

Mada se naziva "jesenjim", Erdingerov Herbstfest (76. po redu) ove godine je trajao 10 dana, na prelazu iz avgusta u septembar. Ogromna dva šatora i propratne spoljne aktivnosti svake godine privuku oko 200 hiljada posetilaca. Naravno, kada se kaže "šator", ne treba pomisliti na ovdašnje, svadbarske šatre – reč je o ozbiljnoj drvenoj građevini, visokoj desetak metara i površine od nekoliko ari, sa čijeg plafona vise plave i bele trake: boje bavarske zastave. Ovaj ogromni prostor je zapravo jedna džinovska kafana. Unutra su poređane na stotine stolova sa kariranim stolnjacima i klupama za sedenje, a služi se izbor tradicionalnih bavarskih jela i poslastica. I, naravno – pivo. Za ovu priliku, Erdinger specijalno pravi "festbier" – pivo sa malo više alkohola nego obično, a koje se može naći samo tokom Herbstfesta. Pivo se toči u velike, masivne keramičke krigle, koje su same teške oko pola kilograma, a zahvataju jedan litar tečnosti. Ostaće misterija kako konobari, a naročito konobarice, uspevaju da nose šest i više krigli odjednom. Na svakom stolu nalazi se maleni drveni "čiviluk" o kojeg su obešene bavarske slane perece, koje idealno idu uz pivo – za zagrevanje.

Lagano pada mrak, a reka ljudi navire ka ulazu u Herbstfest. Mnoštvo je mladih – uglavnom su obučeni u tradicionalnu bavarsku nošnju: žene u dekoltirane bele košulje sa kratkim rukavima, haljine bez rukava i oko struka vezane kecelje, a muškarci u tzv. špilhozne sa tregerima, košulje, cipele i visoko podignute vunene čarape. Šator se polako popunjava, narudžbine samo pljušte – konobarice i konobari ne nose samo kao tuč teške krigle piva, već i ogromne tacne natrpane hranom.

U konkretnom slučaju ovog novinara, izbor je pao na miks volujskog mesa, pačetine i svinjske kolenice (pečene, ne kuvane!). Uz to, ide i preukusna "knedla" od krompira, crveni kupus, sve zajedno preliveno ukusnim sosom. I pivo, dabome. Ko poruči samo kolenice, dobija ih na tanjiru sa sve reckavim nožem, koji drhti zaboden u meso. Kolenica se topi u ustima, i zahvaljujući njoj, onaj pomenuti aspirin neće ni biti potreban: nakon nje, veoma je teško preterati sa pivom.

Oko osam sati uveče šator je već pun. Mnoštvo posetilaca je ispred bine – svira popularni lokalni bend "d’Moosner", koji izvodi obrade pop hitova 20. veka sa engleskog govornog područja, ali nađu se tu i nemački hitovi, znani i neznani – jedan od njih je i čuveni Neunundneunzig Luftballons. Kako veče odmiče, sve se više ljudi penje i stoji na klupama. Između stolova prolaze devojke, prodaju tradicionalne bavarske šešire, najjeftiniji je 20 evra. Nešto kasnije, novinarima će se pridružiti i Verner Brombah, vlasnik Erdinger pivare, dobrodržeći 77-godišnjak duge sede kose. Prilazi, pozdravlja se sa svakim, prozbori pokoju. Okolni gosti ga zovu da se slika sa njima, pristaje bez oklevanja. Deluje da je omiljen u ovom gradiću od kojih tridesetak hiljada stanovnika.

Bend je dobar, lagano diže atmosferu. Na svakih petnaestak minuta sledi ista melodija, odbrojavanje "eins-zwei-drei!" i ispijanje piva. Sada je već više ljudi na klupama no što ih sedi. Nekoliko momaka sedaju na prolaz, jedan iza drugog, i počinju da "veslaju". Ispred bine je mnoštvo mladića i devojaka, svi stoje na klupama i prate muziku. Voljno poziraju novinaru za fotografisanje. Jedan momak me nešto pita, ja odgovaram valjda jedinom rečenicom na nemačkom jeziku koju znam celu da izgovorim: "Ich spreche kein Deutsch." Nikakav problem, malac se odmah šaltuje na engleski. Hoće da zna gde posle može da nađe slike na internetu. "Gde, Fejsbuk, Instagram, gde?" Primećujem mu razočaranje kada mu kažem da radim u novinama, pa još u stranim. Ipak, podiže palac. "Ok!"

Napolju je takođe vašarska atmosfera. Prodaju se slane i slatke grickalice, sladoled, suveniri, tu je štand na kome momci vazdušnim puškama gađaju mete. Neobičan je prizor curica od svojih 13-14 godina, kako drži pušku i ozbiljno nišani. Ipak, napolju su najveće atrakcije ogromne vrteške, džinovska "klatna", karusel, automobili na sudaranje…

Sutrašnji dan je rezervisan za obilazak Erdinger pivare, ali pre obilaska novinari gledaju film o pravljenju piva, naravno, uz pivo (izbor ovog puta je pao na Erdinger Pikantus, izuzetno ukusno pivo sa 7,3 odsto alkohola, koje se nažalost – za razliku od Erdinger Weissbier – još uvek ne može naći u Srbiji). Pivara je osnovana još 1886, tako da ove godine slavi jubilej – 130 godina – i za sve te godine nije menjala svoj proizvod: od tada pa do danas pravi bavarski specijalitet, pšenično pivo Weißbier. Tako je glasilo i njeno prvo ime – "Weisse Bräuhaus". Međutim, 1935. dotadašnji direktor Franc Brombah kupuje pivaru, i od tada do danas pivara je u vlasništvu porodice Brombah. Franc joj 1949. menja ime u Erdinger Weißbräu, a 1965. u njoj počinje da radi današnji vlasnik, Verner Brombah, Francov sin. Postoji u jednoj od zgrada pivare zid na kome su fotografije radnika (na stilizovanim pivskim čepovima) – onih koji u kompaniji rade pet godina, deset, petnaest i tako dalje. Posetilac na kraju dolazi do natpisa "über 40 Jahren", ispod koga su samo tri fotografije – jedna od njih je i Vernera Brombaha, koji je prošlog oktobra proslavio 50 godina rada u pivari. U doba kada je on počinjao, godišnja proizvodnja Erdingera je narasla na oko 40 hiljada hektolitara. Dve godine nakon smrti Franca Brombaha (1975), Vernerova pivara proizvodila je 225 hiljada hektolitara. Danas, to je svetski lider na tržištu pšeničnog piva i najveća porodična pivara u Nemačkoj, koja godišnje proizvodi 1,8 miliona hektolitara piva.

Međutim, nije samo zbog ovih podataka Erdinger pivara zanimljiva. Najpre, politika firme je takva da nikome ne daje licencu – Erdinger pivo se proizvodi samo ovde, u gradiću pokraj Minhena, i nigde više na svetu. Razlog je jednostavan – 90 odsto piva čini voda, a voda je svuda drugačija, i to ne bi bilo isto pivo. Erdinger vodu crpi iz svoja dva bunara, sa dubine od 160 metara, i pridržava se (pra)starog zakona o čistoći koji je još 1516. doneo Vilhelm IV za celo vojvodstvo Bavarske, a koji glasi: "Od danas, pivo ne sme imati drugih sastojaka osim ječma, hmelja i vode". Četvrti element, kvasac, prvi put se javlja u nemačkom zakonu tek 1906, a Erdinger pivara se striktno pridržava zakona o čistoći – voda, pšenični i ječmeni slad, hmelj i kvasac su sve što se može naći u tom "belom pivu" (u Bavarskoj se zove tako – Weißbier, a svuda drugde u Nemačkoj ovo pivo se naziva "pšenično").

Druga stvar, u doba raznih "preuzimanja", ukrupnjavanja firmi, multinacionalnih kompanija, Pivara Erdinger uporno nastoji da ostane porodična firma. Iako danas izvozi svoje pivo u 90 zemalja širom sveta, dugo vremena pivara je bila usmerena samo na nemačko tržište (podsećamo još jednom, nema nijedne licence, nema drugih fabrika Erdinger piva na svetu, sem ove u Erdingu). Tek je sedamdesetih godina prošlog veka prvi put počela da izvozi svoj proizvod, najpre u Austriju. Danas izvozi oko 20 odsto svoje proizvodnje.

I treće što je osobeno za Erdinger pivaru: zadovoljna je svojom sadašnjom proizvodnjom. Umesto neprestanog širenja i osvajanja novih tržišta, zasipanja potrošača novim i novim proizvodima, Erdinger je usmeren na kvalitet. Imaju svojih 1,8 miliona hektolitara, što ih stavlja na deseto mesto proizvođača piva po veličini u Nemačkoj, i usmereni su na to da postojeći kupci ostanu zadovoljni – to je najbolja reklama za privlačenje novih potrošača.