Počeo sam da se bavim ekonomijom pre dvadeset pet godina, i tokom 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih, mađarski, češki, slovački i poljski, čak i sovjetski ekonomisti proveli su veliki deo svoje profesionalne karijere sledeći i istražujući jugoslovensko iskustvo. Jugoslavija je tada bila pionir u bivšim socijalističkim ekonomskim sistemima, a sve ostale socijalističke zemlje pokušavale su da uče iz jugoslovenskog iskustva. Trideset godina kasnije imamo potpuno drugačiju situaciju. Sada mi vraćamo dug jugoslovenskim ekonomistima deleći sa vama iskustvo naših privreda iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, kada smo imali sreće da odemo dalje pre vas.

Pre više od deset godina, 1989. do 1991, vodila se žestoka rasprava među istočnoevropskim ekonomistima o tome kako privatizovati njihove privrede. Postojala su u osnovi dva pristupa: prodati ili pokloniti. Pristup "pokloniti" imao je dve varijante: pokloniti građanima ili pokloniti zaposlenima. Prvi pristup, pokloniti privredu građanima, famozni je češki model vaučerske tj. kuponske privatizacije. To je bio prvi način poklanjanja državne ili društvene imovine svim građanima zemlje. Taj pristup predložili su neki poljski ekonomisti a prihvatili su ga češka vlada sa Vaclavom Klausom na čelu i neki veoma poznati češki ekonomisti. Neke druge države su ovaj model primenjivale parcijalno.

Drugi pristup, pokloniti imovinu zaposlenima tj. radnicima, primenjen je u Rusiji, ali je snažno uticao na privatizaciju u Hrvatskoj i Sloveniji.

Treći osnovni način je ne pokloniti – već prodati. Ovaj model su snažno zastupali mađarski ekonomisti, uključujući i mene, i primenjen je u Mađarskoj.

Razlozi su bili više pragmatične nego praktične prirode. Kao prvo, bio nam je potreban novac jer je Mađarska bila vrlo zadužena zemlja, ali smo smatrali da nam u firmama treba jak i sposoban menadžment, i da ako poklonimo državnu ili društvenu svojinu radnicima ili građanima nećemo imati jaku upravljačku strukturu, nećemo imati dodatne investicije i nećemo imati pristup na strana tržišta. Zato je Mađarska u samom početku odlučila da izbegne bilo koji oblik vaučerske privatizacije i da striktno ograniči vlasničku participaciju zaposlenih.

Pitanje je da li se alokacija imovine posmatra iz ugla pravde i pravednosti ili kao pitanje efikasnosti. Ja mislim da u procesu privatizacije efikasnost mora biti primarni argument, a da pravednost ne treba da ima uticaj na raspodelu kapitala u tržišnoj ekonomiji. Ovo je teško objasniti građanima, skoro nemoguće, ali je istina. Mađarska odluka pokazala se ispravnom i, ako napravite poređenje među istočnoevropskim zemljama koje su započele privatizaciju u isto vreme sa istih pozicija, dolazi se do zaključka da su tri najuspešnije zemlje Estonija, Poljska i Mađarska. U ove tri zemlje je prodaja društvene imovine bila preovlađujući model privatizacije. Zemlje koje su primenile poklanjanje imaju mnogo lošije rezultate u procesu tranzicije. Česi su imali najbolji početak, prve godine češke reforme bile su vrlo uspešne jer je makroekonomska stabilizaciona politika bila dobra i pametno sprovedena. Posle par godina Češka Republika više nije bila tako uspešna, što je posledica češkog modela privatizacije. To nije samo moje mišljenje već i mišljenje mnogih zapadnih i istočnih ekonomista koji su u početku podržavali vaučersku privatizaciju, ali su prateći iskustva i rezultate npr. češkog i mađarskog modela došli do zaključka da nisu bili u pravu kada su podržavali vaučerski model privatizacije. Džefri Saks, vodeći američki ekspert za pitanja tranzicije, ili Ivan Mikloš, vodeći ekonomista u slovačkoj vladi, promenili su tokom godina mišljenje. To su ukratko tranziciona iskustva nekih istočnoevropskih privreda.

Mađarska je uspešna u sledećem smislu. Ako se posmatra samo privatizacioni prihod, više od 50% ostvareno je u zapadnim valutama, što znači da su strani vlasnici, tj. kupci, imali najznačajniju ulogu u procesu privatizacije. Oni su osim novca doneli dobru volju, dobar menadžment i dodatne investicije. To je razlog što u poslednjih pet do šest godina veći deo mađarskog izvoza dolazi od strateški privatizovanih kompanija ili potpuno novih preduzeća. Zato mislim da je ovaj model privatizacije zaista najbolji i najuspešniji.