Procesni zakoni su zakoni od najvećeg značaja kako za građane tako i za pravna lica jer im omogućavaju ostvarenje njihovih prava. Tu, pre svega, mislim na zakone kojima se uređuju parnični, izvršni i vanparnični postupak, upravni spor, krivični postupak, zatim postupak sa stranim elementom i pred izabranim sudovima, postupak stečaja, postupak registracije trgovačkih društava i, konačno, postupak pred Ustavnim sudom. Svi ti postupci su u ovom trenutku uglavnom regulisani saveznim zakonima. Međutim, na osnovu Beogradskog sporazuma, Republika Srbija postaje nadležna za donošenje tih zakona, pa je neophodno, već zbog promene nadležnosti, pripremiti ove zakone na republičkom nivou.

Ovde je neophodno istaći činjenicu da je pojedinim procesnim zakonima neophodna radikalna izmena. Cilj ovih izmena pre svega treba da bude brže okončanje ovih postupaka, odnosno njihovo okončanje u razumnom roku, prema standardima razvijenih zemalja. Sve ovo podrazumeva i poštovanje standarda koji u tim zemljama postoje kada su u pitanju ljudska prava (zabrana diskriminacije, ravnopravnost stranaka i pravo na pravni lek). Naš sistem procesnog prava zasnovan je na nemačkom i austrijskom modelu. Osnovne elemente tog sistema ne treba menjati zbog već postojeće tradicije u našem narodu. Ali, zato pojedine institute treba revidirati upravo u skladu s novim okvirima evropskog procesnog prava. Cilj reforme procesnih prava u Srbiji treba da bude izrada nacrta jasnih, modernih i međunarodnim standardima prilagođenih tekstova zakona kojima se regulišu napred pobrojani postupci. U pripremu tih zakona mora biti uključena celokupna stručna javnost kako bi se došlo do najboljih rešenja.

Strategija: Sve napred izneto predstavlja deo usvojene strategije Saveta za reformu pravosuđa u Srbiji koji se odnosi na reformu procesnih zakona. Savet je ujedno formirao i posebnu komisiju za procesna prava. Njeni članovi su, pre svega, sudije, advokati i tužioci, stručnjaci za pojedina procesna prava. To su dr Momčilo Grubač, predsednik Saveznog ustavnog suda, Vida Petrović-Škero, sudija Vrhovnog suda Srbije, Mirjana Rašić, sudija Ustavnog suda Srbije, Mirjana Trninić, registarski sudija Trgovinskog suda u Beogradu, Đurđe Ninković, advokat iz Beograda, Dušan Simić, zamenik Okružnog javnog tužioca i Predrag Dejanović, ekspert Danskog centra za ljudska prava. Izradu nacrta procesnih zakona, uz odgovarajuću pomoć i koordinaciju Ministarstva pravde Srbije, trebalo bi okončati do kraja 2003. godine. Konkretne tekstove pojedinih zakona pripremiće posebno formirana radna tela u koja će ući sudije, tužioci, advokati, pravni teoretičari i predstavnici Ministarstva pravde.

Pri svemu tome, valja posebno imati u vidu da u ovom trenutku u Srbiji već postoje nacrti pojedinih procesnih zakona. Na primer, Savezno ministarstvo pravde formiralo je pre godinu dana Komisiju za reformu procesnih zakona. U ovaj projekat uloženi su velika energija i rad, a u okviru te komisije već postoje pripremljeni predlozi zakona o izvršnom postupku i zakona o stečaju, dok je započet i rad na zakonu o parničnom postupku. Logično je i normalno da će već pripremljene nacrte ovih zakona, kao i eventualno pripremljene nacrte u okviru drugih institucija, koristiti Savet za reformu pravosuđa u okviru projekta reforme procesnih zakona.

Međutim, ono što takođe ovde treba istaći jeste činjenica da nije isti stepen društvene potrebe za reformom svih procesnih zakona. Čini se da je u tom pogledu najurgentnija izrada nacrta novog zakona o parničnom postupku, zakona o izvršnom postupku i zakona o stečaju. Za to postoji niz veoma važnih razloga.

Zakon o parničnom postupku: Postojeći Zakon o parničnom postupku zasnovan na tradiciji nemačkog i austrijskog parničnog postupka pokazao je u praksi određene nedostatke. Stoga je nužna njegova radikalna izmena, što podrazumeva uvođenje novih instituta koji postoje u uporednom pravu i reviziju nekih osnovnih načela. Novim zakonom neophodno je, pre svega, ojačati procesnu disciplinu da bi se postupak okončao u razumno kratkom roku.

U praksi se pokazalo da je pri postojanju sadašnjih procesnih rešenja i imajući u vidu jedno od osnovnih načela – načelo materijalne istine – praktično nemoguće okončati parnični postupak u razumnom roku. Poznato je da se pojedine parnice, na primer, parnice za deobu bračne tekovine, utvrđenje prava vlasništva i slično vode godinama, a nije retko da traju i više od deset godina. Zaista se ne može reći da krivicu za to snose sudije koje je postojeći zakon obavezao da, pre svega, utvrde materijalnu istinu (što često nije nimalo lak posao), a nije ograničio broj procesnih radnji, niti je uskratio pravo strankama da u bilo kojoj fazi prvostepenog postupka, pa i u žalbi, iznose nove činjenice i dokaze.

Imajući u vidu da pošto se parnični postupak vodi radi zaštite privatnog, a ne javnog interesa, postavlja se pitanje zašto bi sud morao da utvrđuje materijalnu istinu po svaku cenu. Logika govori da ovo načelo treba zameniti načelom formalne istine. Pošto se postupak vodi radi zaštite privatnog, tužiočevog interesa, onda njemu treba dati mnogo aktivniju ulogu i obavezati ga da, već u tužbi, iznese sve činjenice i dokaze kojima raspolaže. Uopšte, stranke bi morale da sve dokaze predlože najkasnije na pripremnom ročištu (načelo koncentracije dokaza), a nakon pripremnog ročišta postupak bi trebalo ograničiti na najviše dve rasprave. Uz to, treba predvideti i mogućnost odlučivanja o tužbenom zahtevu i van ročišta. Nove činjenice i novi dokazi mogli bi se predložiti samo pod uslovima predviđenim za ponavljanje postupka. To bi omogućilo kratko i efikasno vođenje postupka od strane suda.

Takođe bi trebalo ograničiti i rok za isticanje prigovora kompenzacije i protivtužbe (najkasnije na pripremnom ročištu) i prigovora zastarelosti (do zaključenja glavne rasprave), a radi ubrzanja postupka trebalo bi predvideti i obavezu drugostepenog suda da otvori raspravu u svim slučajevima kada predmet po drugi put dolazi po žalbi u viši sud. Pored toga, imajući u vidu i rešenja iz uporednog prava, trebalo bi izmeniti i odredbe koje se tiču izrade sudske odluke utoliko što bi obrazloženje odluke bilo sumarnije, bez obaveze detaljne analize izvedenih dokaza.

Isto tako, potrebno je ograničiti mogućnost ulaganja revizije, pa u tom smislu treba sagledati različita rešenja u uporednom pravu. Uz to, iz zakona treba isključiti mogućnost intervencije javnog tužioca (zahtev za zaštitu zakonitosti) jer je to u suprotnosti sa savremenim evropskim shvatanjem postupka. Konačno, trebalo bi drugačije regulisati i odredbe o dostavi tako što bi se smanjio broj slučajeva u kojima je potrebna lična dostava, omogućila dostava preko registrovanih privatnih firmi i ustanovila obaveza tuženog da posle otpočinjanja parnice izveštava sud o promeni adrese ili dužoj odsutnosti pod pretnjom dostave preko oglasne table suda. Trebalo bi svakako razmotriti i opravdanost postojanja sudija porotnika pred trgovinskim sudom, a možda i pred redovnim sudom, osim u određenim slučajevima. Uz sve ovo, trebalo bi predvideti i mogućnost alternativnog postupka rešavanja sporova medijacijom. Medijacija je u uporednom pravu već pokazala svoju vrednost, pa nema razloga da se ne koriste ta pozitivna iskustva. Stoga odredbe o medijaciji treba obavezno ugraditi u novi zakon o parničnom postupku.

I, na kraju, ali ne manje bitno, potrebno je razmotriti i mogućnost da u parničnom postupku stranku mora da zastupa advokat. To bi vođenje postupka svakako učinilo mnogo efikasnijim. S druge strane, to pravi određene troškove koje neke stranke jednostavno neće moći da plate. Stoga bi trebalo predvideti mogućnost da se oni, u takvim situacijama, isplaćuju iz određenih fondova.

Zakon o izvršnom postupku: Sada važećim Zakonom o izvršnom postupku, koji je donet 2000. godine, izvršena je temeljna reforma izvršnog postupka i otklonjena prevelika zaštita dužnika i neefikasnost postupka prinudnog izvršenja. To su, inače, bili glavni nedostaci ranijeg zakona, donetog 1978. godine. Međutim, sadašnji propisi ukinuli su neke pravne institute koji su u praksi pokazali svoje puno opravdanje, pa je sada dužnik u izvršnom postupku ostao, na određeni način, potpuno nezaštićen. Dakle, pružena je prevelika zaštita poveriocu, pa u novom zakonu treba naći pravu meru zaštite i dužnika i poverioca.

Ovde, pre svega, mislim na neophodnost uvođenja prava na žalbu kao redovni pravni lek, zatim prava dužnika na pokretanje parničnog ili drugog postupka (izvršne tužbe) s pravom na protivizvršenje i mogućnošću da, u izuzetno opravdanim slučajevima, zahteva odlaganje izvršenja (što bi sud mogao usloviti polaganjem određenog jemstva). Nužno je, takođe, omogućiti i trećem licu podnošenje prigovora i pokretanje parničnog postupka uz pravo na protivizvršenje i mogućnost odlaganja izvršenja u, opet, izuzetno opravdanim slučajevima.

Pored određene zaštite dužnika i trećeg lica koja mora biti ograničenog karaktera, potrebno je, u određenoj meri, poboljšati i položaj poverioca. Pod tim podrazumevam uvođenje novih sredstava izvršenja, a to su izvršenje na neizdatim akcijama i izvršenje na udelu u trećem licu jer se ovde radi o imovinskim pravima veće vrednosti koja su u praksi vrlo česta. Konačno, da bi se poboljšao položaj poverioca, neophodno je predvideti njegovo pravo na kamatu kada zahteva naplatu procenjene vrednosti stvari.

Zakon o prinudnom poravnanju: Postojeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji omogućio je da se stečajni postupci vode veoma dugo. Tako čak i predstečajni postupci traju često godinu-dve dana, a sam stečaj više godina, što je zaista nedopustivo.

Uloga poverilaca po sada važećem zakonu je minimalna, marginalizovana, što apsolutno nije u redu, jer se taj postupak vodi u njihovom interesu.

Pored toga, osim prodaje pravnog lica u stečaju i unovčenja stečajne mase u celini, zakon ne poznaje druge mogućnosti – konkretno, nema mogućnosti da se dužnik reorganizuje, oporavi i nastavi poslovanje (osim zaključenjem prinudnog poravnanja s poveriocima).

Novim zakonskim rešenjima trebalo bi omogućiti mnogo brže vođenje kako predstečajnog tako i samog stečajnog postupka, i to uvođenjem zakonskih rokova u kojima se određene procesne radnje moraju obaviti i, konačno, taj postupak okončati.

Poverioci moraju dobiti mnogo veću ulogu u samom postupku, odnosno odgovarajuća prava. Oni su ti u čijem se interesu sprovodi ovaj postupak, pa je logično da na taj postupak, na određeni način, i utiču. Konkretno, poverioci treba da donesu najvažniju odluku u ovom postupku: da li nad dužnikom treba sprovesti stečaj unovčenjem njegove celokupne imovine i isplatom poverilaca ili dužnika treba reorganizovati i omogućiti mu oporavak i konačno ozdravljenje, te nastavak rada. Reorganizacija dužnika može se sprovesti, na primer, prodajom dela njegove imovine, promenom delatnosti, odlaganjem otplate dugova, otpisom dugova u celini ili delimično, otpuštanjem zaposlenih, uzimanjem novog kredita, spajanjem, pripajanjem itd. U razvijenim zemljama reorganizacija dužnika u postupku stečaja je veoma česta, a kod nas bi, imajući u vidu tešku privrednu situaciju i privatizaciju koju sprovodimo, ona bila veoma dobro rešenje.

Pored toga, poveriocima takođe treba omogućiti da preko svojih organa i na drugi način utiču na stečajni postupak (davanjem saglasnosti na važnije odluke, ulaganjem prigovora i žalbe, podnošenjem odgovarajućih predloga i slično).

Novim zakonom o stečaju treba posebno regulisati rad stečajnih upravnika, pre svega, to ko može biti izabran za stečajnog upravnika, zatim ograničenja u tom pravcu, pravni položaj tog lica, njegove obaveze, prava i odgovornosti. Treba razmisliti i o prestanku prava na kamatu na prijavljena potraživanja jer je nelogično da poveriocima pripada pravo na kamatu u postupku stečaja, a pored toga to je veliko opterećenje za dužnika u slučaju donošenja odluke o njegovoj reorganizaciji.