U pričama koje je Isus Hristos govorio svojim učenicima i okupljenom narodu, a koje nam donosi Sveto pismo Novog zaveta, po pravilu je bilo slika i motiva koje su ondašnjim slušaocima bile u kulturološkom i običajnom smislu bliske, odnosno čije su pouke oni, čuvši ih, mogli ne samo da razumeju, već i da snažno dožive. Drugim rečima, te pouke su mogle da ih potresu i protresu. Takva je, među mnogim drugim i ona o dobrom Samarjaninu (Jevanđelje po Luki, glava 10, stih 29–37).

U toj priči, ukratko, neki čovek bio je napadnut, opljačkan i teško povređen. Napadači su ga, tako izmučenog i polumrtvog, ostavili na putu. Kasnije, tuda prolazi sveštenik koji je ovog jadnika video, ali ga je ignorisao. Isto je učinio i pripadnik jednog višeg sloja jevrejskog društva. Onda je naišao izvesni Samarjanin koji je, videvši nesretnog čoveka, učinio sve što je bilo u njegovoj moći da mu pomogne – previo mu je rane, nahranio ga i napojio, ostavio u nekoj gostionici i još platio gostioničaru da se o njemu pobrine. Jednom rečju, smilovao mu se. Sve bi to, možda, bilo manje zaprepašćujuće da za ondašnje Jevreje Samarjani nisu predstavljali takoreći otpadnike sa kojima se ništa nije smelo imati.

Ali smisao i prodornost ove priče i njene pouke upravo se i sastoji u tom obrtu da svako, nezavisno od svog porekla, svoje verske ili bilo kakve druge pripadnosti, svakome može biti bližnji. Jer, Gospod ovu priču govori kao odgovor na pitanje jednoga od prisutnih učitelja jevrejskog Zakona, "Ko je moj bližnji?", da bi na kraju svojim pitanjem: "Šta misliš, dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što bješe zapao među razbojnike?", naveo na jedini logičan odgovor: "Onaj koji mu milost učini." Dakle, onaj koji je pokazao brigu, solidarnost, koji je prišao poniženom i prebijenom čoveku ne gledajući ni ko je, niti da li mu može uzvratiti ukazanu milost, ali ni ne obazirući se na to da se, ukazujući mu pomoć, možda i sam izlaže opasnosti. A na više mesta u Svetom pismu Novog zaveta Hristos takođe upućuje na to da se ljubav prema Bogu nalazi u istoj ravni sa ljubavlju prema bližnjem. Istovremeno, apostol Jovan piše u svojoj prvoj poslanici da se ne može voleti Bog ako se ne voli brat (tj. bližnji) (glava 4, stih 20–21).

POŠTOVATI MERE – DELO LJUBAVI

Sve ovo važi svakako uvek, nezavisno od doba i dešavanja u svetu, ali je pogotovo u vanrednim situacijama kao što je aktuelna pandemija važno da se hrišćani podsećaju na ove istine i da ih oživljavaju. Hrišćanska briga za bližnje je, razume se, višestruka, odnosno može se, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, iskazati i svedočiti na mnogo načina. Međutim, jedan od opštevažećih trebalo bi da bude da se, kao hrišćani, trudimo da, u onoj meri u kojoj to od nas zavisi, čuvamo jedni druge od moguće zaraze. To, između ostalog, znači da na prvom mestu nije lično uverenje da, recimo, meni ne može biti ništa ili da sam dovoljno jak čak iako se zarazim, već da ću učiniti ono što mogu da se ne nađem u situaciji da za nekoga predstavljam potencijalnu zdravstvenu opasnost. A to sve u datim okolnostima znači da poštujemo osnovne higijenske mere. Koliko god možda može zazvučati čudno, u ovoj situaciji to jeste delo ljubavi, jer time što vodimo računa o sprečavanju potencijalne opasnosti od zaraze, mi zaista svedočimo da nam je stalo do drugoga. Istovremeno, vodeći se tom odgovornošću – jer mi, kao Božija stvorenja i jesmo odgovorni za tvorevinu, jedni za druge – možemo pokazati solidarnost sa celokupnim društvom, sa medicinskim osobljem i zdravstvenim sistemom.

ŽIVETI SOLIDARNOST

Sa druge strane, ne smemo zaboraviti na starije i na sve one "kojima je potrebna milost i pomoć Božija", kako se na jednom mestu molimo. Jer, kao što se vidi iz napred pomenute evanđeoske priče, onda kada pružamo milost i pomoć, onda pokazujemo da smo bližnji i da nam je drugi bližnji, onda svedočimo i živimo našu veru delima ljubavi.

Mnogo se ljudi u ovom vremenu, pod ovim okolnostima, osetilo samima, ostavljenima i bespomoćnima. A to su stanja i osećanja koja rađaju strah i razne vrste anksioznosti. Ako ostanemo pri priči o dobrom Samarjaninu, možemo samo da zamislimo kako se osećao čovek koji je bio napadnut, opljačkan, svučen i isprebijan – polumrtav – dok mu niko nije priticao u pomoć, a kako se osetio i kako je oživeo kad su mu rane previjene, kad je napojen i nahranjen, kad mu je neko – čovek kao i on – ukazao pomoć i pobrinuo se za njega.

A Hristos govori o tome da onda kada smo nekome u nevolji učinili, kao da smo Njemu učinili, odnosno, kad je naš brat/sestra gladan, bolestan itd. a mi se za njega postaramo, isto je kao da smo se za samoga Hrista postarali: "Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste" (isto, stih 40).

Čitajući i razumevši sve ovo, ne možemo a da ne shvatamo da je naš hrišćanski život neodvojiv od brige za one koji su u nevolji – i to potpuno nezavisno od toga ko je taj, iz kojeg roda, koje vere ili šta slično – neodvojiv je od solidarnosti koja bi trebalo da isijava iz ljubavi za čoveka.

ODGOVORNOST PRED BOGOM

Ovakva briga i solidarnost je, stoga, stvar svakoga od nas ponaosob koji se nazivamo hrišćanima, dakle, uvek je deo mog ličnog ispovedanja i na taj način povezana sa ličnom odgovornošću pred Bogom. Istovremeno, ona nije samo neki, od čoveka kao ličnosti i Božijeg stvorenja izolovani aktivizam, već bi, u navedenim okvirima jednostavno trebalo da bude posledica – ili bolje rečeno, produžetak – autentične, slobodne ljubavi prema drugome čoveku. Svakako da će neko reći, možda donekle i s pravom, da to sve zvuči utopijski, da je nemoguće tako nešto živeti. Međutim, to što nam može delovati nemoguće ne znači da kao hrišćani ne treba takvom životu i odnosu prema čoveku da težimo, upravo obratno: baš to nam je Isus koga ispovedamo kao Spasitelja zadao kao način življenja.

Dakle, čisto profesionalni, čak i onaj na ličnom nivou veoma angažovani aktivizam, ne može zameniti napred opisani hrišćanski stav, odnosno odnos prema drugome. Ali to ne znači da on nije potreban. Jer, kada takvo angažovanje i organizovanje izvire iz autentičnog hrišćanskog imperativa brige za drugoga, ono može biti veoma plodno i u smislu potrebe za pomoći spasonosno za one koji se, primera radi, tom toplom obroku u toku dana, kupatilu, lekarskom pregledu, lekovima, novoj toploj jakni ili krevetu pod krovom nadaju i raduju. Pored organizovanih crkvenih kuhinja i akcija na nekom višem nivou, najčešći su takvi primeri brige i solidarnosti iz parohijskih zajednica gde se parohijani spontano organizuju da pomognu tamo gde je to akutno potrebno pa sami sakupe što novčana sredstva, što razne potrepštine ili jednostavno organizuju neku vrstu dnevne brige za potrebite. U vreme ove pandemije koja je fizički kontakt svela na minimum, a u mnogim slučajevima i u potpunosti prekinula, fokus brige za drugoga utoliko se promenio što je dobio jedan drugi aspekat: naći se onima koji su zbog svoje starosti ili oboljenja praktično postali izolovani. Neretko je potreba bila u tome da se za nekoga ode u kupovinu, po recept za lekove, u apoteku itd. U okviru parohija su se, na primer, organizovali mlađi parohijani da starijima i bolesnima, onima koji spadaju u ugrožene grupe, obave kupovinu, donesu lekove, obave druge poslove… Posebno je ohrabrujuće i osvežavajuće što su takve inicijative često dolazile upravo od mlađih, što nas opet vraća na bazični hrišćanski impuls, da ga tako nazovemo, koji je u hrišćanskom duhu neophodno negovati i razvijati. U takvim akcijama oseća se duh solidarnosti, potreba da se drugome pomogne, da im se olakša svakodnevica, da se ponese njihov teret. Da li je to dovoljno? Teško, ali bez toga, bez te žive brige i solidarnosti teško da imamo pravo da se nazivamo hrišćanima.