Dečko… je napravljen u vreme komunističke strahovlade, jednopartijskog režima u kome su pravo (političkog) glasa imali samo komunistički dripci i njihovi maloumni revizionisti. Prema tome, nikakvih sloboda nije bilo. Neprijatelju komunizma (sektaše smatramo komplementima, u najmanju ruku) jedino je preostajalo da se izražava zamršenom tehnikom ambivalentnih provokacija. Dečko… je predstavljao jednu takvu subverzijicu. Međutim, na moju scenarističku žalost, ona je od dežurnog aparatčika (Filip David) odmah pročitana kao opasna tako da je film zbog te policijske ažurnosti (Udbin – Centar film) kasnio u realizaciji dve godine. Taman toliko da se njegova ideološka oštrica otupi i da okasni za filmovima poput Razbijenog stakla i Rud boja, tako da ne bude prvi evropski pank refleks na filmskoj traci.

U filmu su snimljene (sem Filma) skoro sve značajne jugoslovenske muzičke grupe te epohe. To ni tada, ni sada, nisu bile nepoznate grupe za iole sofisticiranog pratioca muzičke scene jer je u pitanju antologija jugo panka i nju vejva. Pošto sam u to vreme kao filmski kritičar muzičkog magazina "Džuboks" i urednik u SKC-u bio prevashodno zainteresovan za muzički film, imao sam želju da proizvedem prvi jugoslovenski "džuboks"- film i mislim da sam u tome uspeo. Kako sam sa mojim prijateljem Momom Rajinom (takođe se pojavljuje u filmu) tada u SKC-u radio na proizvodnji muzičkih grupa – npr. Šarlo akrobata razvijen iz Limunovog drveta, Električni orgazam pretopljen sa Hipnotisanim piletom ili Idoli fuzionisani od SKC benda Zvuk ulice i off projekta Dečaci, itd. itd. do Urbane gerile, Bezobrazno zelenog i Igre staklenih perli – odlučio sam da ih sve, kao i Pankrte (koji su kod nas svirali dok su u liberalnoj Ljubljani bili zabranjeni) sručim u ovaj film.

Moj interes za muzički film nije se time završio, jer bez aplikacija beogradskog nju vejva ne bi bilo ni Šest dana juna, ni Davitelja, ni serije Čovek u srebrnoj jakni, ni omnibusa Kako je propao rokenrol, ni moje produkcije filma Dorćol – Menhetn. A razumećete da bez tih filmova ne bi bilo mnogih gradskih filmova koje široka publika voli da naziva kultnim. Toliko o društvenom značaju i anticipaciji. Što se tiče trivije Sl. Miloševića (koga igra Berček, a pokušava da konformira Lečić), moram da napomenem da on u filmu svojoj nesuđenoj tašti (Milena Zupančič) kaže da je i Slovenija neko inostranstvo. U anticipacije spada i poslednja Kojina pesma Ti živiš u Beogradu i ne znaš šta te očekuje…, koja nas upućuje na pitanje "saundtreka" koji je producent ugovorom bio obavezan da proizvede, ali ga nije proizveo jer je film preko te čuvene stare dobre "Politike" bio prozvan za linč, a potom su reditelju (Miša Radivojević) i meni neki liberalni hrvatski kritičari pretili zatvorom i likvidacijom. Tako da nikom nije bilo stalo do saundtreka pogotovo što je, u povodu razgovora o slobodama, da bi film bio pušten na Festu u jednoj pesmi cenzorski intervenisano na samoj tonskoj kopiji. U sklopu iste ideje lepo je znati da je film montiran bez nekih od najvažnijih scena koje nisu snimljene jer je glavni glumac, moj dragi prijatelj koga zaista smatram jednim od najvećih srpskih glumaca Al. Berček, procenio da će zbog mojih fašističkih (sic!) ideja cela ekipa završiti u zatvoru. U paket aranžman sloboda ide i to da bi Paket aranžman izgledao sasvim drugačije da nije bilo filma pošto Idoli drugačije nisu mogli da snime germansku Omorinu nad Evropom, zbog nemačkog jezika, niti pastiš Malena, zbog makedonskog fukanja. Te dve numere su iz pripremanog saundtreka prenesene u Paket…

Mislim da bi to moglo biti sve izvan intimnog plana, koji je uvek najvažniji. Kao što sam ja nakon Isidorinog naci-žura sanjao da upoznam autora najvećeg balkanskog performansa, tako je i on nastao zahvaljujući, između ostalog, provokaciji koju je jedna sarajevska gimnazijalka primila gledajući avanture Sl. Miloševića uz nju vejv saund.

Sada mi imamo Lava Grigorija. Mislim da je to dovoljno da jedan film transcendira stvarnost, politiku i ideologiju, čak i rokenrol, ma šta ta reč značila.