Mnogo regionalizacije krije dve velike opasnosti. S jedne strane regionalizacija kreće ka federalizaciji Srbije, a s druge, velika je opasnost da stavljajući naglasak na regionalizaciju izvesne snage žele polako da eliminišu ono što je bitno na severu Srbije, a to je autonomija Vojvodine. Stavljajući naglasak na regionalizaciju, oni žele da razdvoje Vojvodinu na tri dela. Pitanje regionalizacije postavlja još mnogo problema.

Mislim da regionalizacija treba da bude asimetrična. Vrlo je važan, međutim, pristanak ili želja stanovništva. Ne može se nametnuti region Timočkom regionu ako on to ne želi. To je vrlo važna napomena ne samo zbog načela demokratije. Mislim da mi nismo svesni da smo u takvoj finansijskoj situaciji da će regionalizacija užasno mnogo da košta. I mi ćemo se vratiti na neke vrlo stare procese, i poče ćemo da širimo administraciju jer smo majstori u tom pogledu, da imamo što više birokratije. A znamo šta je birokratija kod nas. Prema tome, treba imati u vidu da je vrlo ozbiljno pitanje mogućnosti da se regionalizacija izvede, što znači da u ustavnim odredbama treba voditi računa da to ne bude neko načelo koje se nameće, nego mora da ima izvesne ograde u pogledu mogućnosti organizovanja, nezavisno od problema asimetričnosti.

Posebno pitanje je pitanje svojine. Iz psihoze kolektivne svojine prelazimo u drugu: psihozu totalne privatizacije, totalnog neoliberalizma. Mislim da je to veoma opasna staza po kojoj idemo. Mi nismo Amerika, mi smo jedna zemlja ogoljena, istrošena, osiromašena. Svest o kolektivnoj svojini dosta je jaka, čak i sada. Prema tome, pored priznanja prvenstva privatne svojine moramo da vodimo računa o drugim modelima svojine i moramo da vodimo računa o socijalnom karakteru države. Nama je takva socijalna država neophodna u ovom vremenu i mislim, za jedno vrlo dugo vreme.