Iako je od ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije prošlo nekoliko decenija, u Srbiji i dalje postoje izbegličke porodice koje nisu uspele da reše svoj stambeni problem. U kolektivnim centrima su ostali oni najranjiviji, koji nisu bili u situaciji da sami urede svoj život. U rešavanju ovakvih i drugih problema ranjivih grupa ljudi kao što su izbeglice ili ugroženi prirodnim nepogodama, veoma važan aspekt je prikupljanje sredstava, tzv. foundrasing, čime se bave humanitarne organizacije i fondacije.

O tome kako izgleda proces prikupljanja sredstava za rešavanje izbegličkih problema, "Vreme" je razgovaralo sa Anom Koeshall, direktorkom Fondacije Ana i Vlade Divac.

Fondacija Ana i Vlade Divac osnovana je krajem juna 2007. godine, nakon što se proslavljeni košarkaš vratio iz SAD. Fondacija se, osim izbeglicama, danas bavi i omladinskim projektima, zapošljavanjem i preduzetništvom mladih.

"Kada se Vlade vratio u Srbiju, nije znao da izbeglice i dalje postoje i da njihovi problemi nisu rešeni. To ga je dirnulo, posebno zbog toga što su mediji počeli da zaboravljaju izbeglice koje više nikom nisu bile interesantne. Vlade je, zbog toga, 2007. godine iskoristio svu medijsku pažnju usmerenu na njegov povratak i pokrenuo kampanju ’Možeš i ti’. Ta kampanja i dalje traje", rekla je direktorka Fondacije na početku razgovora.

VREME: To je bio prvi projekat Fondacije?

ANA KOESHALL: Da. Prve tri godine, Fondacija se bavila samo tim projektom i misija je bila da pomogne izbeglim i raseljenim licima koja žive u kolektivnim centrima. Nadali smo se da će za tri, četiri godine svi kolektivni centri biti zatvoreni, međutim to se nije desilo. I dalje postoje 22 centra, od kojih je 14 u Srbiji, a osam na teritoriji Kosova.

Na koje sve načine ste pomagali porodicama u okviru tog projekta?

Otkup seoskih domaćinstava je jedan način. Naša sela polako odumiru, pa je zbog toga kupovina nekretnina u selima relativno jeftina. Imamo svoje inženjere koji kupljene kuće sređuju i prave ih udobnim za život.

Drugi način je kupovina građevinskog materijala. Tu je i izgrađenih 88 montažnih kuća i na kraju – socijalni stanovi.

Osim toga, sve porodice su nakon preseljenja dodatno pomognute preko naših ekonomskih grantova.

Kako funkcionišu ti ekonomski grantovi?

Naši ekonomski radnici kod preseljenih porodica odlaze zajedno sa socijalnim radnicima. Održavana su savetovanja sa svim članovima o tome čime bi porodica mogla da se bavi sada kada ima rešeno stambeno pitanje.

Neko kaže da bi voleo da ima pčele. Ekonomski savetnik odgovori da tu nije pogodno podneblje za odgajanje pčela, već da treba pronaći nešto drugo. Za otpočinjanje odgovarajućeg biznisa, mi smo im pomagali sredstvima do 2000 evra. Nismo davali novac u kešu, već smo kupovali motokultivatore, plastenike, kokoške, košnice… Nakon pisanja neke vrste biznis plana, naši savetnici prate njihov rad i pomažu im naredne dve godine. Dakle, nismo svima davali kokoške, nego samo onima koji su rekli da baš to žele. Svaki od tih grantova je izrađivan za konkretnu porodicu.

Upravo je u tome razlika u odnosu na druge implementatore sličnih projekata. Kad izbeglica dobije kuću – posao je završen. Kod nas nije tako.

Ti ljudi su 15 ili 20 godina u kolektivnim centrima. Izgubili su osećaj da se staraju o sebi. Oni su bili radnici, profesori, poljoprivrednici dok su živeli u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, međutim, kada 15 godina živiš u jednoj sobi, to te demorališe. Naš zadatak je bio da ih malo podignemo, da radimo sa njima na psihološkom nivou, da im kažemo: vi to možete.

Kako su ljudi reagovali?

Znate, ljudi koji su i dalje u kolektivnim centrima spadaju među najteže socijalne slučajeve i ne verujem da postoji porodica koja nije htela sama da reši svoj stambeni problem da joj se za to pružila prilika. Dakle, tamo su ostale porodice sa fizičkim ili mentalnim bolesnicima, što je i dodatni problem jer neko od članova porodice stalno mora da pazi na ugroženog člana, a to znači da ne može da radi.

Ljudi kojima rešimo stambeni problem prolaze kroz faze. Prvo su srećni i zadovoljni što konačno izlaze iz kolektivnog centra. Onda upadaju u depresiju jer su u selu u Hrvatskoj imali najlepšu kuću, a sada su završili u nekom seoskom domaćinstvu ili socijalnom stanu. Objašnjavamo im da je to, ipak, bolje rešenje nego da su ostali u dve sobe u kolektivnom centru…

Uglavnom, oni su u šoku. To je za njih još jedan novi početak. Deca moraju u novu školu, treba sredina da vas prihvati, treba naći posao, a znamo kolika je nezaposlenost u Srbiji. Težak je taj prelazni period nakon što se presele u svoje novo domaćinstvo. Obično im treba šest meseci do godinu dana da se naviknu i otpočnu sa malim biznisom oko koga im mi pomažemo.

Inače, do sada smo pomogli 640 porodica.

Koliko je to u novcu?

Ukupna vrednost realizovane pomoći za ove porodice je 2,6 miliona dolara.

Šta Fondacija trenutno radi u okviru projekta "Možeš i ti"?

U Smederevu radimo na zbrinjavanju ljudi iz tamošnjeg kolektivnog centra, a u Velikom Mokrom Lugu na Zvezdari gradimo socijalnu zgradu. To je četvrta takva zgrada. Sredstva za nju smo prikupili od individualnih i korporativnih donatora. Prikupiti 600.000 dolara, koliko ta zgrada košta, od individualnih donatora ili malih preduzeća je ogroman i dugačak proces. Mnogo je lakše kada se aplicira za grant kod Evropske komisije ili Vlade SAD.

Za tu zgradu smo sa RTS-om pokrenuli kampanju "Da svi pomognemo" i ljudi su se pridružili. Imamo sreće što nam mediji pomažu.

Negativna strana u tom slučaju jeste to što proces dobijanja svih neophodnih dozvola dugo traje i mi tu zgradu gradimo, nažalost, već dve godine, a sva sredstva smo imali prvog dana. Prema mom mišljenju, to mora da bude vrlo brz postupak. To je u interesu grada i Srbije. Taj postupak treba da se skrati i da se donatoru omogući da realizuje ono što je predviđeno. Što zbog promene administracije, što zbog inače sporog postupka dobijanja svih neophodnih dozvola, realizacija projekta se malo odužila, ali ja se ipak nadam će se uskoro i to završiti.

Kako teče sam proces prikupljanja sredstava?

Jedan od načina na koji mi prikupljamo sredstva je preko računa za Infostan. Srećni smo i zadovoljni što nam ljudi u Beogradu veruju i znaju da ih u vezi sa transferom novca uvek izveštavamo i da je sve transparentno. Imali smo 20.000 uključenih beogradskih domaćinstava za zgradu na Zvezdari.

Uključujemo i biznis sektor. Neko nam, na primer, pro bono radi skice, projekte; kompanija Veber je dala ogromnu donaciju u materijalu vrednu 100.000 evra.

Radimo i donatorske skupove, ali pre svega u dijaspori, u Americi i Australiji. Za razliku od Zapadne Evrope, dijaspora koja je tako daleko od Srbije vrlo lako se povezuje sa izbegličkom pričom. Veliki broj tih ljudi su bili izbeglice i srećni su što su na neki način uspeli u životu tako da sada žele da pomognu onima koji se do sada nisu snašli.

Tu je SMS broj koji je dosta aktivan, kao i veliki broj volontera koji se uključuju kako bi radili promocije. Bilbord kompanija Alma Kvatro nam je izašla u susret sa besplatnim oglašavanjem jer mi nemamo budžet za marketing.

Uspostavljanje kontakata sa donatorima traje mesecima. Znamo svi da je krizna situacija u Srbiji i svetu.

Da li je tako bilo i tokom prikupljanja sredstava nakon majskih poplava?

To je bila prirodna katastrofa i tada je ceo svet nakratko čuo za nas pa su i kompanije lakše odvajale sredstva za pomoć. To je bio hitan slučaj.

Tokom poplava, mi smo za dva, tri meseca prikupili 1,2 miliona dolara. Sa tim novcem već smo obnovili četiri škole, tri vrtića, centar za dnevni smešaj i boravak dece sa smetnjama u razvoju i centar za osobe sa dečijom i cerebralnom paralizom. Obnavljamo i 100 kuća i dodeljujemo 100 ekonomskih grantova poput ovih koje radimo sa izbeglicama.

Međutim, sada je istočna Srbija u istoj situaciji, ali za nju pomoći sporo stiže. Velike poplave su bile u maju i tada je bilo mnogo volontera, kompanija koje su donirale svašta, a sada, rekla bih, polovina ljudi nije ni čula da je ista nepogoda zadesila istočnu Srbiju. Zato su mediji bitni. Ako se mediji uključe, onda će problem biti svima ispred očiju i ljudi će pomoći.