Statistike govore da je oko pet odsto svetskog stanovništva bar jednom u životu videlo loptastu munju. Mada nema nedvosmislenih potvrda, ona navodno nastaje iznenada, obično uoči jake oluje i tokom grmljavine. Loptasta munja pliva kroz vazduh ili lebdi u mestu, ali traje tek nekoliko sekundi i potom naprasno nestaje, što se može odigrati na dva različita načina – tiho, neprimetno i bezazleno ili pak uz snažan prasak i jaku eksploziju. Prasak loptaste munje može da bude opasan, a ponekad nanosi i veliku materijalnu štetu, zbog plamena i topljenja koje može da izazove. Prema svedočanstvima očevidaca, loptaste munje su nevelike lopte vatre i svetlosti, a viđene su ne samo na otvorenom polju već i u zatvorenom prostoru – u najrazličitijim zdanjima, od kuća do koncertnih sala, čak su primećene i u avionima. Ovaj naročit oblik atmosferskog pražnjenja dugo je spadao među najzagonetnije prirodne fenomene na Zemlji i izazivao strah, pa su stvoreni mitovi o duhovima i "zmajevima" koji opsedaju ljude. Smatrane su "đavoljom rabotom" i pripisivane su im razne mračne osobine, kao i zli predznaci. Veću pažnju naučnika loptaste munje privukle su u XVIII veku nakon poznate tragedije u laboratoriji fizičara Džordža Fridriha Rihmana, koji je istraživao elektricitet i tokom 1752. godine pokušavao da ponovi slavne eksperimente Bendžamina Franklina sa zmajem. Znatno kasnije, ovom problemu se posvetio poznati sovjetski fizičar, dobitnik Nobelove nagrade, Pjotr Leonidovič Kapica (1894–1984). Gonjen sopstvenim moralnim dilemama, Kapica je 1946. godine odbio da se dalje bavi razvojem nuklearnog oružja, zbog toga je pao u Staljinovu nemilost i morao je da se sasvim povuče iz naučnih istraživanja. Zatočen u kućnom pritvoru, posvetio se izučavanju loptastih munja. Kao i brojni fizičari pre njega, Kapica je pokušavao da ustanovi teoretski model koji bi dovoljno dobro opisao ovu pojavu. Od ovakvog modela očekivao je da ponudi dobar proračun nastanka loptastih munja, kao i vrednost intenziteta njihovog svetlosnog zračenja, boje i mnogih drugih karakteristika. Međutim, Kapičina originalna istraživanja nisu dovela do prihvatljivog modela, a i mnogi drugi naučnici pokušali su da načine dovoljno dobar model loptastih munja. Najveći problem u tumačenju ovog fenomena jeste pitanje kako se nosioci naelektrisanja, elektroni i joni, koji u običnom atmosferskom pražnjenju teku od oblaka ka zemlji, kod loptaste munje održavaju na okupu punih desetak sekundi i formiraju loptu. Nedavno je Džon Gilman, sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, ponudio moguće objašnjenje ove osobine loptastih munja (koja se naziva kohezija). Prema Gilmanovom predlogu, loptasta munja mogla bi biti sačinjena od jonizovanog gasa pod niskim pritiskom.

Pomorske zablude: Vatra svetog Elma

Mornari na dugim putovanjima imali su priliku da primete kako, tokom oluja, uz jarbole nastaje sablasna svetlost koja je nazvana "vatra svetog Elma". Po mornarskim legendama, ovaj fenomen je bio znak njihovog zaštitnika svetog Elma da će ih sačuvati od stradanja u buri. Kod nas, ovaj fenomen naziva se ponekad i vatra svetog Ilije, a u prošlosti su ispredane raznovrsne legende o ovom fenomenu, a njegovi retki očevici davali su suprotstavljene opise. Neki ljudi čak veruju da je slavni dirižabl Hindenburg u katastrofi iz 1937. godine zapaljen vatrom svetog Elma, ali to nije potvrđeno. Danas je ova pojava sasvim rastumačena, a u fizici je poznata kao tačkasto pražnjenje. To je oblik plazme (vreo, jonizovan gas naelektrisanih čestica) koji se javlja samo u blizini oštrih ili tačkastih predmeta. Događa se tokom oluja kada se, usled jonizacije u atmosferi, u blizini oštrih predmeta nakupi dovoljno naelektrisanja koje se onda "skuplja" u blizini šiljka. Vatra svetog Elma je, po prirodi stvari, sličan atmosferski fenomen kao i loptasta munja. Međutim, ona se uvek javlja "zakačena" za nekakav uzemljen provodnik, što je i razlikuje od loptaste munje, koja je kao fenomen malo misterioznija jer nigde nije vezana i slobodno lebdi u vazduhu.