Ove godine u junu u Nici održani su Dani srpske kulture. Program je trajao tri dana. Poznanica iz Srbije koja živi tamo slučajno je ugledala negde tu informaciju i poslala mi je preko Vajbera. Otvaranje je bilo u srpskoj pravoslavnoj crkvi. U filmskom programu bio je film Marš pobede – Prvi svetski rat. U programu za decu stajalo je: Promocija dečjeg lista “Čuperak – Gračanica 20 godina postojanja” i film Život Svetog Save. Potom je prikazana i predstava sa muzičkim fragmentima Vidovdan. S obzirom na to da je ovo bila, moglo bi se reći, privatna manifestacija pojedinih ljudi iz dijaspore, oni imaju naravno sva prava da zovu bilo koga i da Srbiju predstavljaju kako god im je volja. Ipak, zamišljala sam nekog slučajnog prolaznika Francuza koji je možda poželeo da se pobliže upozna sa srpskom kulturom. Posebno me je zanimalo kako se predstavlja izdavaštvo, pa sam se pitala zašto su na prvim zracima letnjeg sunca na Azurnoj obali uživali ljudi iz Prometeja, ugledne izdavačke kuće, iz Prosvete, sa dugom tradicijom ali bez značajne aktivnosti poslednjih godina, i Fineksa, preduzeća za finansijske ekspertize i izdavačku delatnost. No, hajde da se sa ovog ličnog uvoda posvetim temi ovog teksta.

Da bi neko relevantno i temeljno pisao o kulturnoj diplomatiji u oblasti izdavaštva, pri čemu se misli na objavljivanje naših knjiga u inostranstvu, promociju naših autora na stranim sajmovima knjiga, kao i efekte gostovanja stranih pisaca na Sajmu knjiga u Beogradu, verovatno bi bilo potrebno minimum godinu dana temeljnog istraživanja zato što je podatke o tačnom broju objavljenih izdanja naših pisaca u svetu nemoguće naći na jednom mestu. Ne postoji sistemsko bavljenje plasmanom srpske literature u svetu.

Istovremeno, to ne znači da na stranim jezicima nije objavljen solidan broj dela srpskih pisaca. Od 2011. postoji i konkurs Ministarstva kulture na kojem se dodeljuju sredstva za prevode naših dela na druge jezike. Godinu dana pre toga, izdavačka kuća Geopoetika pokrenula je sa Ministarstvom kulture i informisanja ediciju “Srpska proza u prevodu”. Do sada je na engleskom jeziku objavljeno tridesetak naslova živućih savremenih srpskih autora, što je pomoglo da mnogi od njih dobiju izdanja i na drugim jezicima. Kao kruna ovog poduhvata su edicije naših autora objavljene a u SAD i u Kini. To su prve nacionalne edicije na velikim jezicima sveta u istoriji srpske književnosti. U obe ove zemlje imaju isti naslov: “Edicija savremene srpske književnosti” – “Serbian Modern Literature Series” ili skraćeno SMiLeS. Američki izdavač (Blooming Twig Books, Njujork/Tulsa) uvrstio je u svoju ediciju Jelenu Lengold, Radivoja Šajtinca, Vladislava Bajca i Miću Vujičića, a kineski (Anhui/Publishing Group, Hefei) objavio je Mirjanu Novaković, Vladislava Bajca i Srđana Valjarevića. Nakon ove dve, edicije s delima naših autora začete su i na arapskom jeziku u Egiptu, na persijskom/farsi jeziku u Iranu, u Velikoj Britaniji, a dogovori su u toku i za jezike Indije. Geopoetikina edicija je 2018. godine dobila svetsku Nagradu za izvrsnost: Preduzimljivost u književnom prevođenju (Excellence Awards: Literary Translation Initiative Award) na Sajmu knjiga u Londonu 2018. Dodeljuju je Londonski sajam knjiga i Udruženje izdavača Ujedinjenog Kraljevstva. Pet knjiga iz ove edicije nominovane su za međunarodnu nagradu Impak Dablin, Velika Britanija, 2011. (za najbolje knjige na svetu pisane na engleskom i/ili prevedene na engleski jezik). Sve ovo je presedan za srpsku književnost.

Poslednjih godina mnoge izdavačke kuće u Srbiji sve više nastoje da naši autori dopru do čitalaca drugih zemalja (Kontrast, Laguna, Agora, Partizanska knjiga, Štrik i druge) i to uz pomoć Ministarstva kulture na redovnim konkursima, putem programa “Kreativna Evropa”, fondova inicijative Traduki ili samostalno. Međutim, bez obzira na sav trud, ipak je jasno da je najveći problem što i dalje ne postoji nacionalni centar za knjigu, te nacionalna književna agencija koja bi planski i ažurno osmišljavala i sprovodila plasman naših autora u inostranstvu.

Imajući sve ovo u vidu, nedavno je objavljena studija Glas, Eho kao deo projekta “Balkan Translations Collider”, sa objavljenim prevodom domaćih pisaca na evropske jezike, ali samo od 2015. do 2020. godine. Prema rečima urednice ovog izdanja Ane Marije Grbić, “prikupljanje podataka trajalo je više od pola godine i bibliografi su ih potraživali iz Narodne biblioteke Srbije, ali i iz nacionalnih baza podataka zemalja u kojima su prevođeni domaći pisci, ali sigurno i dalje ima propuštenih bibliografskih jedinica. Cilj studije je da stvori jasniju sliku o prevodu domaćih pisaca na evropske jezike i da ponudi rešenja za poboljšanje donekle nezavidne situacije predlaganjem osnivanja nacionalne agencije za knjigu i slično. Najveći problem je što knjiga ne dobija nikakvu promociju te nije vidljiva u zemlji u kojoj je objavljena.”

U domenu kulturne dimplomatije, za plasman srpske književnosti važni su nastupi na međunarodnim sajmovima knjiga, i Srbija je bila počasni gost u Sofji, Lajpcigu, Minsku, Teheranu. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, koji se nažalost već dve godine zaredom nije održao zbog pandemije izazvane korona virusom, jedan je od najvažnijih književnih događaja u regionu. Veliki broj poznatih svetskih pisaca posetio je Beograd zahvaljujući Sajmu. Od drugih značajnih festivala tu su Prosefest u Novom Sadu, Krokodil, koji ujedno ima i rezidencijalni boravak za pisce, baš kao i Međunarodna književna kolonija u Tršiću.

Neretko su pisci, nakon posete Srbiji, po povratku u matične zemlje pisali tekstove, nekad i knjige o svojim utiscima. Tako je 1998. Kenet Vajt, škotski esejista i profesor na Sorboni, objavio publikaciju Pisma iz Srbije i Crne Gore. Kineski pisac Ju Hua je u uvodnom tekstu dvojezičnog izdanja knjige u dva toma My China Story / China in the Eyes of Sinologists pisao i o Srbiji. Egipatska književnica Mej Halid je posle književne kolonije u Tršiću objavila putopisnu knjigu Egipat u Srbiji. Njena sunarodnica Mansura Izudin je posle boravka u Beogradu na Sajmu knjiga 2019. godine objavila tekst “Beograd, domaćin egipatske kulture” u nedeljniku “Ahbar el adab” (“Vesti iz književnosti”), gde se osvrnula i na brojne prevode egipatske književnosti, značaj samog Sajma, kao i na Katedru za orijentalistiku gde se izučava arapski.

Pored ovih pozitivnih primera, mnogima je u sećanju kad je ruski pisac Viktor Jerofejev nakon Beogradskog sajma knjiga napisao tekst u kojem je doslovno ocrnio svoje domaćine, tadašnjeg izdavača i prevoditeljku, zbog čega je jedno vreme imao pauzu u objavljivanju prevoda na srpski. Zanimljiv je i primer norveškog pisca Erlenda Lua, koji je posle boravka u Beogradu tražio od svog izdavača da mu pošalje prevode na engleski najsočnijih srpskih psovki. Iako pomalo uvređeni, pomislivši da je to jedini utisak koji je poneo iz Srbije, poslali su mu psovke. Naknadno se ispostavilo da su to bili elementi njegovog novog romana u kojem glavni junak Jens Stoltenberg, tadašnji premijer Norveške, kad je pod stresom, psuje na srpskom, budući da je zaista kao dete živeo jedno vreme u Srbiji.