Komandant britanskih ekspedicionih snaga tokom Prvog svetskog rata Daglas Hejg bio je zapamćen kao inspirator bitke na Somi, od svojih trupa dobio je nadimak "kasapin", a uprkos žestokoj konkurenciji, kao jedan od najbrutalnijih britanskih vojskovođa svojom bezobzirnošću uspeo je da izazove prezir čak i poslovično bezosećajne političke elite u Velikoj Britaniji. Pa opet, upravo je Daglas Hejg (i njegova fondacija) 1921. godine bio inicijator upotrebe papirne bulke kao simbola sećanja na Prvi svetski rat (u nas je – bednom kopijom ionako cinične tradicije – za simbol 2012. godine proglašena jedna vrsta ljubičice). Dakle, Hejg je uspeo da u isto vreme bude i jedan od kreatora klanice zapadnog fronta, glavni regulator sećanja na tu klanicu, a na kraju čak i da profitira od nje jer je izvor profita njegove fondacije bila upravo distribucija i prodaja papirnih bulki. No, tako vam je to kad je za "formatiranje sećanja" od presudnog značaja hijerarhijski položaj aktera i njihova politička težina i njihov doprinos ideološkoj hegemoniji.

Ali, dugačka je senka "kasapina sa Some". I dok su oni alternativni i subverzivni modusi sećanja – primerice "Oto Diksovski" – sasvim marginalizovani, danas je, izgleda, sećanje na Prvi svetski rat sasvim efikasno i bez ostatka uokvireno upravo ovom "hejgovskom" strategijom sećanja ‒ romantizovanom, državno poduprtom, politički servilnom i ekonomski isplativom. E, baš tu i treba tražiti razloge zbog kojih je Prvi svetski rat bio i ostao omiljeni rat te zašto je – za razliku od Drugog – sasvim kurentni politički brend. Jer upravo dubinska pastoralizacija sećanja na Veliki rat (a polako se ovaj zaboravljeni naziv vraća – valjda da bi onaj rat koji je usledio ispao "manji") omogućava da se putem njega plasiraju servilne političke ideje. Na ceremoniji povodom stogodišnjice kraja rata, rame uz rame uz uobičajena opšta mesta iz registra praznih frazetina, našao se i Makronov i Merkelin poziv na unutarevropsku solidarnost i zajedništvo u borbi protiv rastuće desnice, rasizma i ksenofobije.

Dakle, utvara političke eksploatacije Prvog svetskog rata nije bila daleko ni ovog puta, jer se u izvesnom smislu istorija ponovila – ako je Prvi svetski rat bio onaj rat u kojem su u ime "nacionalnih interesa" stanovništva pozvana na solidarnost sa interesima političkih i ekonomskih elita, danas je poziv ponovo upućen onima sa dna (socijalne) kace, koji su pogubnim evropskim politikama štednje trajno osiromašeni i prekarizovani. A ovim su zahtevom od strane dva nesumnjiva lidera Evropske unije sada i dodatno razapeti između moralizatorskog zahteva da se solidarišu sa ugroženom političkom elitom EU i sopstvenog političkog instinkta, koji se s vremena na vreme materijalizuje u formi opasnih pobuna protiv političkih elita.

POLITIKE CINIZMA: Jer, pozivi na solidarnost uvek se moraju posmatrati u ključu političkih aktera koji pozivaju i onih koji su pozvani te njihovih pozicija unutar ekonomske i političke hijerarhije. Poziv stoga zvuči krajnje cinično – poziv na solidarnost 2018. zapravo je poziv socijalno i egzistencijalno sve nesigurnijem stanovništvu Evropske unije; poziv na političko disciplinovanje; na solidarnost sa političkom elitom koja je kumovala njihovoj pauperizaciji.

Ideološki reljef je, dakle, ostao posve nepromenjen – ono što su nekada bile fantazije o naciji-Arkadiji, zamenjene su sada fantazijama o Evropskoj uniji-Arkadiji. Naravno, ključ razumevanja privlačne moći pastoralnih slika je ono što ostaje nevidljivo – manjka solidarnosti sa milionima izbeglica koje tumaraju po izbegličkim centrima na periferiji Evrope, fali solidarnosti sa milionima osiromašenih i egzistencijalno ugroženih stanovnika Istočne Evrope, sa milionima gastarbajtera i ostalih radnika-migranata koji su na silu pretvoreni u nomade. Građansko pripadanje Evropi – facilitirano sporazumima koji nose građanskolike statuse ali su suštinski ispražnjeni sadržaja (kao što je samo administrativno pripadanje EU, pa čak i famozna Šengen zona) – zapravo skriva činjenicu posve različitih socijalnih stvarnosti, koje najviše zavise od toga da li ćete se roditi u ruralnoj Bugarskoj ili usred Pariza.

LAŽNE SOLIDARNOSTI: U Arkadiji se, međutim, pojavilo neugodno uznemirujuće podsećanje – rast desnice i autoritarnih režima demonstrirao je jednu stvar više nego ostale – proizvodnja nejednakosti, nužna i neizbežna u kapitalističkim ekonomijama, u društvima autoritarnih desnih populista znatno je olakšana, a primer iz Brazila je pokazao i da, kako je to rekao Boris Postnikov, "tržišta poskakuju od sreće" kada na izborima pobeđuju sada više ne ni samo "desničari", već otvoreni proto-fašisti.

U isto vreme, (za sada) dominantnom političkom miljeu EU redovno izmiče veza između politika štednje, pobesnele privatizacije, opšte prekarizacije i osiromašenja stanovništva sa jedne i rasta desnice sa druge strane. Izmiče mu i činjenica da je upravo evropski politički mejnstrim sasvim spreman na političko paktiranje sa desnim autokratama različitih valenci (to mi u Srbiji već odlično razumemo – jedan takav pakt osećamo na sopstvenoj koži). Na kraju, izmiče i činjenica da im je, na primer, svojevremeno zafalilo solidarnosti sa građanima Grčke kada je trebalo slomiti leđa vladi Sirize te pokazati da zajebancije neće biti sa bilo kakvim levljim pokušajima destabilizacije dugogodišnjeg evropskog statusa kvo.

Utoliko, pročitan u ovom ključu, poziv na nekakvu unutarevropsku solidarnost zapravo predstavlja utvaru nacije i mehanizam "lažne" solidarnosti. Sjajan mehanizam koji će siromašne pozvati na solidarnost sa bogatima, eksproprirane na solidarnost sa eksproprijatorima. No, ni ovo nije nikakav novi fenomen za nas – ideološka arhitektura izgrađena zarad "patriotske" odbrane ratnih zločinaca devedesetih sada je uspešno eksploatisana kao mehanizam potpune dominacije sadašnje kleptokratske političke elite.

No, u pitanju je paradigma politike u društvima nejednakosti – nacionalna/evropska solidarnost je pokrivač ispod kojeg ostaju sakrivene razlike, nesavladive unutrašnje tenzije i međusobne suprotstavljenosti. I izgleda da upravo na ovom talasu funkcioniše Makronov i Merkelin poziv na solidarnost – solidarnost koja treba da sakrije poražavajuće političke i ekonomske perspektive evropskog kontinenta. A želimo li da solidarnost uistinu bude politika emancipacije, ona će morati da dođe odozdo.