"Pa dobro", kaže sebi Slobodan Milošević, "kada su već svi toliko zapeli, mogu ja i da se povučem. Ako će to obradovati beogradske studente, opoziciju, crkvu, Akademiju, Panića i Ćosića; ako svet veruje da sam ja prepreka miru; ako narod zbilja hoće benzina, duvana, lekova, neka im bude. Ali, šta ako Srbi ipak žele baš mene?"

Pozitivni pritisak iz baze SPS postaje neodoljiv, televizija takođe veruje da za njega nema zamene, a gde su SPS i televizija, tu je negde i narod. Milošević se, dakle, sprema da pusti brkove i voskresne, čio i veseo, ne sećajući se ničeg iz prethodnog života. Zahvaliće se svima koji su mu savetovali da se ukloni, nikad im to neće zaboraviti, posebno premijeru Milanu Paniću, s kojim zapravo nema nikakvih sporova. Naprotiv, dopalo mu se to što on radi, toliko da je poželeo da i sam proba.

Idealno bi bilo da Panić, u međuvremenu, dok se izbori ne okončaju, nekako zadrži SRJ u Ujedinjenim nacijama i, možda, malo olabavi sankcije, a da se onda pojavi legitimno izabrani Milošević i celom pakosnom čovečanstvu pokaže da je najzad uredno registrovao svoju crnoberzijansku firmu. Ovo je vreme nezajažljivih i besprizornih, a ova zamisao toliko je cinična da bi se lako mogla ostvariti. Računa se da su ljudi ovde već navikli da je svaka promena samo nagore, i što im je gore, sve su manje skloni da traže promenu.

Niko, naravno, predsedniku Srbije ne može osporiti pravo da se na izborima kandiduje, pa ni da pretenduje na višu, federalnu funkciju. Svejedno, nisam u stanju da sebi predstavim mentalni sklop čoveka koji traži nagradu od naroda koji bi morao da preklinje za oproštaj. Štaviše, Milošević nudi Srbima da se zainate i ponosno odluče da crkavaju od gladi i zime, samo da bi svima pokazali da im je čast što imaju predsednika koga svet prezire i smatra ratnim zločincem.

Izborni zakon moraće ovoga puta da zadovolji i opoziciju, barem koliko je potrebno da opet ne bojkotuju izbore. Podeliće im se i nešto para za kampanju, ali po unutrašnjosti policija će širiti glasove da se zapisuje svako ko prisustvuje mitingu opozicije. Na televiziji će stranke dobiti vremena da se slikaju i predstavljaju koliko hoće, ali će zato svaki TV dnevnik svedočiti o neviđenoj ugroženosti srpskog naroda i o strašnoj izdaji koja mu se sprema. Ako se usudi da se kandiduje i ako ga opozicija podrži, pojaviće se očevici koji tvrde da je Milana Panića iz Amerike poslao lično rimski papa u dosluhu s đavolom, da Srbe izruči njihovim večitim dušmanima.

TV dnevnik je apsolutni prioritet režima, jer se u toj emisiji odlučuje o ratu i miru, o granicama, izborima, odnosima sa svetom. Zna se da svake večeri u sedam i po većina naroda seda da čuje šta mu valja misliti. Podrazumeva se da tada govori vlast, a mnogi prostodušni ljudi veruju da emisiju uređuje lično Slobodan Milošević, što nije daleko od istine. Tih pola sata programa pakuje se i nijansira s najvećom pažnjom koja s novinarstvom nema nikakve veze, tako da proizvod izgleda kao da ga je, u nekom podzemnom bunkeru, radila ekipa vojno-policijskih stručnjaka za strategiju, bezbednost i specijalni rat.

Ko, dakle, zamera predsedniku Miloševiću što se češće ne obraća javnosti, gubi iz vida da on to čini svake večeri. Gledaoci su, dakako, razumeli da je došlo vreme političkog pluralizma, što znači da se na televiziji mogu pojavljivati razni ljudi koji se s Miloševićem ne slažu. Ali, samo onaj ko se tvrdo opredelio za opoziciju, ko veruje da se režim zbilja može menjati, da se sankcije ne moraju podnositi i ko je, dakle, stisnuo petlju, moći će da odoli sirovoj kombinaciji pretnji i obećanja koja dolazi s dnevnika.

U Miloševićevoj nameri da se ponovo kandiduje i da pobedi ima starinskog, kraljevskog prezira prema narodu i njegovoj sposobnosti rasuđivanja. Jedan izbeglica iz Bosne ispričao mi je kako su njegove komšije u Zvorniku više verovale onom što im je o zbivanjima kod njih kazala televizija, nego onom što su lično videli. Tumačio je to dominacijom čula sluha nad vidom, što zaslužuje pažnju neurologa i fiziologa. Ali, verujem da je više reč o nepodnošljivom stepenu zla i nesreće, o čemu se mnogi ne usuđuju da misle samostalno i čak odbijaju da prihvate vlastita iskustva.

Miloševićevo biračko telo stenje pod sankcijama i to će, naravno, biti najjači argument opozicije. Da bi se tome pariralo, režimski propagandisti nastaviće kampanju izluđivanja, koja je, više od mera spoljnje izolacije, mentalno isključila Srbiju iz sveta. Niko se ne bi smeo zavaravati da to ne može proći. Ne samo zbog propagande nego, što je najgore, zbog stvarne sadržine njegove političke poruke i ponude, Milošević bi mogao uspeti. SPS ne može računati na apsolutnu većinu, ali može napraviti prirodni savez s SRS, i ta nacionalsocijalistička koalicija možda izražava stvarno raspoloženje većeg dela naroda.

Ovaj nacionalsocijalizam ne treba brkati s onim u Nemačkoj pre pola veka. Ovde nema fanatizma discipline i samouverenosti, ne stvara se novi poredak, nego održava dotrajali. Reč je o ponudi koja je primerena dominantnoj atmosferi poraza, uvređenosti i straha. Narod se poziva da bedu prihvati kao sudbinu od koje se ne može pobeći, ali se i u tome može naći neki razlog za ponos. Reći će se da su bede dopali zato što su Srbi, jer svet ne voli Srbe, ali zato teško svakome ko ovde nije Srbin. Sirotinji, veruje se, ne treba pričati bajke o boljem životu, niti ukazivati na svetski sjaj koji deluje nedostižno i samo budi zavist. Sirotinja voli da sluša o pravdi i o tome kako treba da ostane kakva jeste, a ne kako treba da zapne da se popravi kada za to nema ni snage ni volje.

Stvarni cinizam Miloševićeve kandidature počiva na tome što će, u slučaju da pobedi, narod zaista morati da s njim podeli odgovornost za sve što je do sada uradio. Niko neće moći da kaže da je on ratovao protiv volje većine, niti da su međunarodne sankcije nepravedne jer pogađaju nedužni narod. Srbi će svesno primiti kolektivnu krivicu za mnoge zločine o kojima tek nešto naslućuju, ali nikakva naknadna opravdanja neće vredeti. U tome se sastoji ogromna moralna i istorijska težina predstojećeg glasanja.

Ako nacionalsocijalizam prođe, Srbija je izabrala sankcije i dugotrajnu međunarodnu izolaciju. Za godinu dana postaćemo Albanija. Savez s Crnom Gorom moraće da se održava golom silom, dakle oružjem. Nikakva vidovitost nije potrebna da bi se predvideo i rat na Kosovu i oko Vojvodine. Jedino što bi opozicione stranke mogle da urade jeste da prestanu da računaju svoje procente, zaborave svađe i lične sujete i postignu čvrst izborni savez. Možda je baš premijer Panić osoba oko koje bi se, makar sasvim privremeno, savezništvo moglo postići. Izbor bi postao savršeno jedinstven, što je jedini način da se porazi Milošešeljević.

Najzad, u svemu ovome Dobrici Ćosiću mogla bi pripasti uloga koja izgleda sudbinsko-istorijski, što je oduvek želeo. On bi bio u stanju da s Panića skine bar deo najvećih gluposti koje mu se tovare i pruži mu potvrdu da je valjan Srbin. Panić i ne sanja koliko mu je takva potvrda neophodna, ali Ćosić to zna i ako propusti priliku da svom težinom zalegne za Panića, on lično poneće najveću odgovornost za samoubistvo Srbije i njeno ispisivanje iz istorije. Mada je do sada stajao uz Panića, bojim se da Ćosića srce vuče ka Miloševiću, ka nesreći i porazu, a oko njega nema nikog čija bi trezvenost i odvažnost bili primereni veličini izazova, i ko bi mu mogao dati savet da začepi uši i ne sluša tu sirenu, a kamoli da stavi na kocku svoj prestiž, popularnost i nacionalnu slavu.