Prvo da kažem da me je naročito privukao naslov ove tribine, jer moj moto, koji me je, osim moje lude glave, doveo verovatno do ovog mesta i prihvatanja ove odgovornosti glasi: mora da može bolje, i sigurna sam da u svakom trenutku mora da može bolje od ovoga što je sad. No, u tom procesu svi moramo biti bolji. Znači, svako od nas kada radi neki posao mora da bude bolji da bi bilo bolje prvo nama lično, našoj porodici, a onda valjda i celom društvu.

Ja mislim da će nam u poljoprivredi biti bolje kada postignemo jedan konsenzus u društvu – da treba svi da radimo zajedno na tome da nam bude bolje. I to bih ilustrovala sa onim što sam čula pre nedelju dana u Sloveniji, kada mi je jedna koleginica na neku našu sličnu raspravu rekla: pa znate šta, kad zaduvaju neki novi vetrovi, kada dođe neka nova vlada ili kada dođe do promena, onda neki ljudi prave vetrobrane, a neki počnu da prave vetrenjače. I u tom smislu, kada budemo postigli taj konsenzus – da će više ljudi da pravi vetrenjače, a manje ljudi vetrobrane – mislim da ćemo onda imati odgovor na pitanje kada će nam biti bolje u poljoprivredi i uopšte u društvu.

Njima u Sloveniji je kritična tačka bila trenutak kada su postigli konsenzus da žele da uđu u Evropsku uniju. I onda su svi počeli da rade na tome. Znači, svi, počevši od ekspertsko-ekonomskih timova koji su pravili strategiju, koncept, računali kakav će efekt koje mere da imaju. Zatim i administrativno-ekspertski timovi, koji su radili na različitim propisima. Ali još važnije je to što su stalno ponavljali da se moraju sinhronizovati – diplomatski nivo, politička podrška najširih slojeva i parlamentarno odlučivanje. Oni su išli do toga da su vodili seljake sa sobom na pregovore u Brisel, da pokažu seljacima da se tamo ništa ne dogovara što će im posle štetiti, nego da se dogovara to kako da dovedu seljake na tržište Evropske unije, gde su proizvodi skuplji i u tom smislu mogu da zarade više novca za svoj rad, ali zaista za rad i za bolje organizovan sistem.

Na pitanje da li mi imamo izuzetne potencijale u poljoprivredi, ja sam nedavno odgovorila da zaista to mislim, da mi imamo značajne potencijale, ali da ni po čemu nismo izuzetni i da nemamo izuzetne potencijale. Mislim da imamo potencijale, da treba da napravimo jedan sistem, da napravimo red i procedure koje će nam omogućiti da neke od tih potencijala možemo bolje da unovčimo, jer je očigledno da je naše unutrašnje tržište malo i zbog toga moramo da tražimo druga tržišta.

O tome će gospodin Bubalo verovatno više da priča. Ali za poljoprivredu isto to važi. Znači, neće se vratiti vreme koje su karakterisala otkupna mesta, zadruge koje kupuju seljačku robu, Centrokop koji to preuzima i rusko tržište na koje se to plasira. Moramo krenuti s novim instrumentima i na stara i na nova tržišta.

Mislim da je naš najosnovniji problem u poljoprivredi da identifikujemo gde su ta naša moguća tržišta, jer dok smo se mi ovde bavili raznim stvarima poslednje decenije i po, drugi su vredno radili i zauzeli ne samo tržišta u Evropskoj uniji nego i ona oko nje. Zato moramo jako puno da radimo da bismo bili konkurentni na tim tržištima, to jest da bismo se na njih vratili.

Mislim da je zaista velika odgovornost i ove vlade i svake sledeće da izgradi institucije koje će pomagati našu konkurentnost. Iako se o tome mnogo priča, ljudi ne shvataju tačno o kojim institucijama je reč. Šta je to državna institucija direktno bitna za poljoprivredu? Po meni, država u poljoprivredi, to je da se zna, kada neko kupi sadnicu, na primer, da se zaista radi o toj i toj sorti i da se sa tom sortom ni slučajno nije unela bolest u malinjak, bolest koja će se raširiti i u četvrtoj godini ugroziti proizvodnju. To je kada na džaku semena piše 95 odsto klijavost, da nikne 95, a ne 40 odsto, itd. Znači, to je za mene država u kojoj se vidi da postoji procedura po kojoj se kontroliše da sve ono što piše na proizvodu i što dođe na tržište, da je to zaista to.

I isto takTakođe, na državi je da napravi pravila igre za sve učesnike na tržištu. Sigurno ne iste za sve, to teško mogu da predvidim u skoroj budućnosti, ali da budu približno ista pravila za sve. Da to opišem samo na jednom primeru. Danas su neki nezadovoljni proizvođači u Banatu pretili demonstrativnim prosipanjem mleka. Ako kažemo da hoćemo da prodajemo mleko ili mlečne proizvode u Evropsku uniju, ne možemo da pri tom ne ispunjavamo evropske standarde. Krug naših kupaca se smanjio, pošto su i Mađarska i Slovenija ušle u Evropsku uniju, a Rumunija i Bugarska smanjuju uvoz iz Srbije i pri tom se već "vade" na evropske standarde. Znate za slučaj sa Bosnom i Makedonijom – da su oni zaustavili uvoz mesa jer traže da sve naše klanice ispunjavaju uslove Evropske unije, znači standarde Evropske unije u klanicama.

Ako hoćemo da proizvodimo to mleko i da ga izvozimo, a očigledno je da ga proizvodimo više nego što nama treba u ovim uslovima, onda moramo da kažemo: dobro, naš standard kvaliteta je ta direktiva 92/46 Evropske unije. I ono kako ja vidim kako treba da dođemo do toga jeste da kažemo da, na primer, od 2006. godine država više neće davati subvencije onima koji ne ispune evropske standarde higijene i standarde kvaliteta. I da mleko koje ima bakterija više od 400.000 neće moći nikako da dobije subvenciju.

Znači, od 2008. godine, da kažemo, ne samo da neće dobijati subvenciju, nego neće moći više uopšte ni da takvo mleko stave u promet, a da do 2010. godine sve mlekare moraju ispuniti standarde Evropske unije, jer se nadamo da ćemo, te 2010. godine, ući u proces pristupa Evropskoj uniji.

Znači da sada država mora da sačini neki plan na duži rok. Ja mislim da se sada ogromna sredstva izdvajaju za subvencije za mleko. To je na godišnjem nivou 3,2 milijarde dinara, plus podrška merama za povećanje kvaliteta, pa se ukupna cifra penje na skoro četiri milijarde dinara. Država skoro petinu agrarnog budžeta izdvaja za mleko. Sada kada bi neka vlada odlučila da neće više da daje subvencije svima – a procenjuje se da se oko trista hiljada gazdinstava pomaže tim subvencijama – ona bi naišla na otpor velikog broja glasača, jer nemamo politički konsenzus oko evropskih standarda. I verovatno zbog toga ne može da se donese ovakva odluka – i ona ne treba da se donese na prečac. Ali mi treba da kažemo kakav je naš plan. A to znači, do te godine ćemo uraditi to i to, od te godine idemo na drugi korak, na primer, da samo oni koji imaju najmanje pet krava, koji imaju muzilice, kod kojih je pristojna higijena – mogu da računaju na podršku. Sve mere moraju da budu najavljene i moraju biti ispunjene – pa da onda svaki seljak može da planira, da li će da odustane da drži kravu ili će kupiti još dve pa će imati traženih pet, itd.

To je po meni neki konsenzus. No to zaista mora da bude dogovor, jer jedna vlada koja će to biti možda do ponedeljka ili još dve nedelje ili još tri meseca, teško da može da pravi takve planove na dugi rok. Po meni, biće nam bolje kada se dogovorimo svi – da je zaista poljoprivreda to što je važno za ovu zemlju. Jeste da ona nema ogromne potencijale, ali ima potencijale koji možda mogu brže da se obnove nego većina drugih.

Ne može ovako mala zemlja da bude bogata i da dobro živi samo od poljoprivrede – i to moramo javno da kažemo. Znači, smanjivaće se broj seljaka i značaj primarne poljoprivrede za društveni proizvod – što budemo bolje živeli i što budemo bogatiji – to je poznato iz ekonomske istorije. I zbog toga je pred nama ogroman, džinovski posao u poljoprivredi, a plašim se da većina ljudi to ne razume. Rečju, nema bitno boljeg života za mesec, za tri meseca, za godinu dana – nego se do boljeg života može doći samo upornim i strpljivim radom na duži rok.

VODITElj: Da li Vlada Srbije smatra da treba više da ulaže u primarni proizvodni sektor, da bi sami seljaci što pre počeli bolje da žive, ili Vlada procenjuje da prvo treba revitalizovati sistem koji usisava robu sa njiva i šalje je na svetsko tržšte (sistem skladištenja, transportovanja, redistribucije, pakovanja, marketinga itd.). Postoje, naime, mišljenja da u stvari nerazvijenost tog distribucionog sistema predstavlja čep većoj proizvodnji, da je on usko grlo?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: Pa, nerazvijen je i taj sektor. Ali, ako vi najavite, verovatno se ovde u Valjevu toga sećaju, 1995–1996. godine: otkupićemo i izvesti šest hiljada vagona šljiva, pa onda sakupite samo dve hladnjače šljiva, jasno je da nema zapravo ni dosta proizvodnje. Tada smo obezbedili i transport i logistiku, pripremljeno je pakovanje sa našim etiketama, a na kraju nisu uspele da se nađu dve hladnjače sa šljivom.

Znači, važno je i to, a najvažnije je da se razume da moramo imati kvalitet i kontinuitet u proizvodnji. Tako da je i primarna proizvodnja u prilično lošem stanju. Sigurno je da su marketing, skladištenje, znači plasman, jednako važni kao i proizvodnja, ali sve počinje od proizvodnje.

VODITElj: Još ćemo se morati vratiti na poljoprivredu, ali da čujemo sada ministra Predraga Lalovića, koji možda ima najnezgodniji resor u Vladi Srbije ili bolje reći najteži – jer kada neko ima resor rada, zapošljavanja i socijalne politike, a zaposleni nemaju dovoljno posla, nezaposleni nemaju izgleda za nova radna mesta, a socijalna politika ne može da pokrije gotovo ni najnužnije potrebe, onda se za tog ministra verovatno može reći da ima najgori resor.

Gospodine Laloviću, molim vas ukratko da kažete šta ova vlada danas može da učini da u relativno brzom roku bude više posla, više radnih mesta i više socijalne sigurnosti u Srbiji? Mada, priznajem, pitanje deluje suviše teško.