Narodni muzej u Beogradu čuva Zbirku japanske grafike. Pre skoro pet godina, 36 reprezentativnih grafika iz ove zbirke pokazano je na izložbi "Novo lepo mesto Edo" u beogradskoj galeriji "Progres", što je bila prilika da ovdašnja javnost nasluti veličinu i lepotu japanske grafike. Radovi iz Zbirke japanske grafike otkupljeni su od privatnih kolekcionara, i dobijeni su kao poklon-zbirka Arse i Vojke Milatović.

Radovi izložbe "Novo lepo mesto Edo", kako je objasnila autorka izložbe i kataloga mr Dragana Kovačić, muzejski savetnik, potiču iz Edo perioda koji je trajao od 1600. do 1868. godine. Bilo je to vreme vladavine šogunske dinastije Tokugava, čije je središte bilo grad Edo, današnji Tokio. Privučeni njegovim razvojem, u ovaj grad počeli su da dolaze razni pučki umetnici, glumci i zabavljači, plesači i skitnice-pripovedači, a građanstvo (đonin) postepeno je zauzimalo sve značajnije mesto, unoseći u japansko društvo snažni dinamizam. "Građanstvo se nije prepoznalo u njemu nedostupnoj aristokratskoj kulturi. Zbog toga je stvaralo sopstvenu", kaže Dragana Kovačić, i navodi da je upravo u to vreme ukijo–e grafika postala prototip savremenog sredstva masovne komunikacije. "Ove grafike su bile relativno jeftine i praktične za rukovanje, dostupne bezmalo svima. Čitav šareni svet Eda, od slavnih glumaca i likova koje su tumačili, čuvenih lepotica koje su često bile skrivane od očiju javnosti, do običnih ljudi koji su radili u ribarnicama ili na poljima, festivala i svetkovina koji su se odigravali na ulicama, našao je u ukijo grafikama svoje veliko ogledalo."

Pomenuta izložba je hronološki predstavila ukio–e grafiku od umetnika Kitagave Utamaroa koji se smatra vrhuncem 18. veka, pa preko prikaza iz kvartova zabave i kabuki pozorišta umetnika kao što su Tojokuni, Kunisada, Eisen Kensei, a njen najveći deo činili su pejzaži iz serije "Stotinu čuvenih pogleda na Edo", Utagave Hirošigea iz 1858. godine, koja je neposredno po izdavanju postigla slavu i izvan Japana.

Novo vreme, era Meiđi, u kojoj je došlo do prelaska iz feudalnog u moderno društvo, dalo je ukijo-e grafici novu ulogu. "Ispostavilo se, naime, da je grafika bila idealno sredstvo za promociju nove političke koncepcije, pa i ličnosti samog cara", kaže Dragana Kovačić. "Na štampanim listovima prikazivani su značajni događaji, kao što je bilo proglašenje Skupštine i vojne parade. Njima je oglašavano kada i gde će se car pojaviti u javnosti; rađeni su portreti carske porodice i visokih činovnika. Potražnja za grafikama bila je velika, a zahvaljujući visokim tiražima ovaj vid vizuelnih informacija dopirao je do svih krajeva zemlje." Kad je 1912. godine umro car Meiđi, doba grafičke umetnosti bližilo se kraju.

Međutim, ukijo-e grafika je već krajem devetnaestog veka započela svoj novi životni ciklus. Ovog puta razvijala se na Zapadu. Prepoznajući u njima suštinske i opšte ljudske vrednosti, one grafike koje se nalaze izvan granica nacionalnog određenja, umetnici u Evropi prihvatili su shvatanja drugog dela sveta.