Cela ideja o veštačkim ljudima menjala se sa društvenim kontekstom. Od jevrejske priče iz XVI veka o Golemu, čoveku od gline koga je oživeo rabin Loev ben Bezalel do Fausta i viktorijanske priče Meri Šeli o Frankenštajnu, veštački ljudi su nosili biblijsku poruku o opasnostima koje pojedinca vrebaju od preteranog saznanja. No, nakon tehnološke revolucije sve se menja – kad je češki pisac Karel Čapek 1920. u komadu RUR (Rosumovi univerzalni roboti) prvi put upotrebio reč "robot" za stvorenje koje je neka vrsta biorobota, on već predstavlja pretnju ne od eksperimenta pojedinca, već od šireg tehnološkog razvoja. No, uoči Drugog svetskog rata robot menja ulogu. Tada mehanički čovek postaje standardizovani industrijski produkt u službi čoveka – ovu ideju 1939. u svojim prvim pričama predstavlja američka SF ikona, Isak Asimov (1920–1992), koji je objavio više od 500 knjiga, da bi uzgred smislio naziv "robotika", kao i čuvena "tri zakona robotike". Tokom nuklearne paranoje pedesetih godina robot se sve češće zamišlja kao superbiće koje će čoveka naslediti nakon njegovog istrebljenja, a nezaobilazan je i u svim tada popularnim svemirskim pustolovinama. U međuvremenu, kako se razvija genetika, roboti se mešaju sa klonovima, pretvaraju se u kiborge ili biorobote. Sa popularizacijom ideje o stvarnosti kao simulakrumu tokom devedesetih, kroz filmove poput Matriksa, robot prestaje da bude fizički objekat. Današnji robot je, najpreciznije rečeno, bestelesan. Mada su dvonožni androidi već dugo u proizvodnji, savremena ideja robota nije ni mehanička, ni biološka – roboti danas žive u virtuelnom svetu interneta i računarskih procesora. Tamo gde ih, u suštini, i ima najviše.