Rolingstonsi neće tokom ove turneje dolaziti u Srbiju, ali to ne znači da odavde nećemo moći da gvirimo u to kako turneja teče i kako izgledaju koncerti. Turneja "40 lizova" (Forty Licks), za razliku od svih prethodnih, u potpunosti je "onlajn", baš kao i scena na kojoj Stonsi sviraju. Ne samo da je sve pod kontrolom kompjutera (već viđeno) nego su oni povezani bežičnom mrežom brzine 11 megabita! Ono što se naziva najvećim rok cirkusom na svetu putuje sa 140 lap-top računara, treba li reći najboljih koji postoje. Ova mreža ne samo da daje publici uvid u to šta Stonsi i njihovo društvo radi (vidi http://www.rollingstones.com), već pomaže pri opremanju scene, planiranju narednog nastupa i omogućuje Džegeru i Ričardsu da proveravaju sopstvenu poštu.

Budući da ovakav sistem nikada ranije nije korišćen, neke od granica njegovih mogućnosti biće tek ispitane. Na primer, razmišlja se o živom prenosu nekih koncerata na internetu, kao i o prosleđivanju velike količine "bekstejdž" informacija svima koji su platili kartu ili su se učlanili u fan klub.

Bežična mreža idealna je za ovakav projekat jer se brzo i lako seli i ponovo uspostavlja na drugom mestu. Nekoliko kablova manje za saplitanje nije argument za olako odbacivanje, pogotovu kada se oko njih motaju stariji ljudi. Jedino još nije jasno kako će na ovo reagovati hakeri, tj. hoće li se gurati u prve redove sa svojim mikroračunarima u nadi da će se "ukačiti" na kvarno.

Drugi interesantan događaj protekle nedelje, barem kada je internet u pitanju, jeste pronalaženje čuvenog Salama Paksa tj. Iračanina koji stoji iza verovatno najpoznatijeg bloga na svetu Dear Raeda (o čemu smo pisali neposredno pred početak rata u Iraku vidi link za blog http://dear_raed.blogspot.com/). Salam je nekoliko poslednjih meseci privlačio svetsku pažnju pišući o svakodnevici Bagdada i iščekivanju rata, dajući neverovatan unutrašnji pogled na prilike u Iraku, svima koje je to uopšte zanimalo (a takvih je bilo oko 20.000 dnevno u svetu). Popularnost mu je bila tolika da su ga proglasili propagandnim trikom iračke vlade sve dok ga ovih dana londonski "Gardijan" nije locirao. Sada se zna da se radi o 29-godišnjem arhitekti koji živi s roditeljima i bratom u Bagdadu i koji se izlagao priličnoj opasnosti zbog svog pisanja, koje se, zapravo, nikako nije dopadalo Sadamovom režimu.

Čitaocima u Srbiji njegov "ratni onlajn dnevnik" posebno je interesantan (poratni još i više) jer su mnogi momenti šokantno prepoznatljivi. Na primer, iako se neizmerno protivi režimu, Salam oseća gorčinu dok gleda kako se irački vojnici predaju američkim trupama. Kao i mnogi drugi Iračani, nije se naročito radovao dolasku američkih trupa iako je prihvatio neminovnost da samo oni mogu smeniti Sadama Huseina. Salam je tokom rata prestao da objavljuje na netu kada su iračke vlasti prekinule veze sa svetskom mrežom, ali nije prestao da piše pa su nam sve njegove ratne zabeleške danas dostupne.

Možda će Stonsi pre zasvirati u Bagdadu nego u Beogradu, ali oba grada bi se više ovajdila kada bi se njima raširile bežične mreže i internet linkovi koje nijedan režim u budućnosti neće moći da isključi tek tako.