U nedelji u kojoj je – s predobrim razlogom – daleko odjeknula svinjarija u kojoj je Upravni odbor Filmskog centra Srbije, prvo bez objašnjenja, a potom pod konfuznim i sasvim zaumnim izgovorom, uskratio od stručne komisije već odobrena a ionako ne baš raskošna sredstva za nove filmove trojice po svakom ozbiljnom kriterijumu vrhunskih srpskih režisera: Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića, nekako je u senci ostala znakovita paskvila koju je protiv DraganaVelikića dao objaviti notorni dr Avramović Zoran, a koja je, naime paskvila, zapravo u potpunosti komplementarna “slučaju” Filmskog centra Srbije, samo u drugom mediju.

U čemu je sličnost? Pa, Velikićev značaj i domet u savremenoj srpskoj književnosti nije neuporediv sa značajem i dometom ove trojice u kinematografiji, pri čemu kod “režima” Velikić takođe stoji onoliko loše koliko i oni, naročito Marković; Avramović, pak, mada zatočen u telu pojedinca, isto je što i nekakvo ideološko-patriotsko cenzorsko telo, samo se tako ne zove, nego se lažno predstavlja kao “kulturni radnik” i književni znalac. Od vremena socijalizma, preko devedesetih i ranih dvehiljaditih u kojima je bio radikalska uzdanica opštepatriotskog borbenog dejstva, do poslednje decenije u kojoj je naprednjački kulturtreger širokog spektra toksičnih efekata. A paskvilu su pri tome objavile Vučelićeve “Večernje novosti”, sigurna kuća za “kulturnu brigadu” režimske propagande, to jest, Informer za skoro-pa-intelektualce i one koji se tako osećaju.

A šta je tema ili povod paskvile? Koliko se dalo razabrati, Velikić je dobio, ili zvanično poželeo da dobije, tzv. nacionalnu penziju, kao svojevrsno priznanje izuzetnim umetnicima koji su svojim delom unapredili opštu vrednost i, štono reć’, simbolički kapital upravo srpske kulture, pa ako hoćete, i srpske države, društva, naroda. Malo arhaičan koncept ako mene pitate, ali ako već razmišljamo unutar njega, šta bi tu uopšte moglo biti sporno kada je Velikić u pitanju? Mislim, s obzirom na neoborivu činjenicu da Velikić, za uočljivu razliku od svog opadača, nije tek makar ko?

Megjutoa, Avramović nije ni pokušao da ospori vrednost Velikićeve književnosti: njome se, u užem smislu bar, nije ni bavio. Umesto toga, latio se nekolikih Velikićevih knjiga sabranih eseja, kolumni, komentara, intervjua… i onda po njima tražio i jarkocrvenim flomasterom kao oznakom za opštu opasnost obeležavao i zgranutim uskličnicima opervaživao “antipatriotske” iskaze piščeve, mesta gde se ovaj bavio “ruženjem naroda”, države, vaskolikog srpstva i njegovih (srpstvovih) najdičnijih sinova (kćeri kanda nije dirao; zna se šta kćeri rade i gde im je mesto u avramovićevskom viđenju sveta). Drugim rečima, Avramović se bavio onim što najradije i najstrasnije radi otkad se pročuo – a samo se po tome i pročuo: poslom dežurnog denuncijanta.

Osnovna je teza Denuncijantova, dakle, ova: Velikić ruži Srbiju i Srbe, a sada ima obraza da od njih traži “nacionalnu penziju”! Na stranu sad što je sama optužba za “ruženje naroda” čvorovićevski plitkoumna, nategnuta i suštinski nebulozna; još je dirljivije kako naši (a i svi drugi) avramovići shvataju odnos umetnika i(li) intelektualca sa navodno sakrosanktnim pojmovima i vrednostima dostojnim velikog inicijala – sa Narodom, Otadžbinom… A shvataju ih, dakle, kao merkantilistički odnos u kojem će pisac ispevati ode tim pojmovima i svim njihovim izvedenicama, a zauzvrat će dobijati masnu apanažu – sa ili bez vrednog dela iza sebe. Taj koncept besramnog i ciničnog parazitstva ovde savršeno dobro funkcioniše decenijama, kroz nekoliko “izama” koji su se u međuvremenu izmenjali na vlasti. Od toga, uostalom, neizbrojni avramovići i žive, o našem zajedničkom trošku.

I kao što u Filmskom centru Srbije neko ko je Baš Niko u srpskoj kulturi bez blama odlučuje o podobnosti neuporedivo vrednijih od sebe, tako i Denuncijant uporno pljuje uvis, uvek se iznova iznenađujući i vređajući što ostaje zapljuvan. Jer, možda će surovo zazvučati, ali je opora istina koju treba izreći: da se dr Avramović Zoran nikada nije rodio, ili da nikada nije napisao ni retka ni o čemu, već da je umesto toga proveo život uzgajajući mušmule, vozeći viljuškar ili držeći hemijsku čistionicu u Ćićevcu, srpska književnost i kultura kao takva ne bi zbog toga baš ništa štetovale, baš kao što njegovim celokupnim radom i mučenjem muke sa rečima nisu ništa od vrednosti dobile. S druge strane, da Dragan Velikić nije pisao, srpska bi književnost ostala uskraćena za ne manje od desetak vrednih romana, od kojih su nekoliki uistinu izuzetna književna postignuća i u domaćem i u evropskom kontekstu, i bili bi kao takvi vrednovani u okviru bilo koje kulture, i da su pisani na bilo kojem jeziku. A pisani su na srpskom jeziku, ili na srpskohrvatskom, što je isto, ili polovina istog (BTW, urnebesno je kako A. pokušava da uzgred na kvarno ćušne Velikića nazivajući ga “jugoslovenskim piscem”, što bi u novokomponovanoj supkulturnoj kašici od drtavih kaputaša i poletnih bojkotaša valjda imala biti posebno gadna diskvalifikacija!). Drugim rečima, Velikić je pisac imanentne književne i kulturne vrednosti, nezavisno od svog esejističko-publicističkog rada i od svojih građanskih političkih stavova – pri čemu nema nikakvog razloga ni njih da se stidi, naprotiv. U pravu je utoliko Avramović kad kaže da su i eseji i kolumne sastavni deo Velikićevog književnog dela. S Avramovićem i sličnim imelama na razgranatom drveću srpske kulture jeste, pak, isto, samo obrnuto: sve što kažu i napišu jeste i ostaće kao sastavni deo njihovog nedela.