Čitam negde pre neki dan kako se ministar spoljnih poslova Nikola Selaković zahvaljivao Grčkoj na principijelnom nepriznavanju Kosova. Padne mi na pamet koliko je ministar spoljnih poslova Srbije neprimetan. Ne mogu da zapamtim sve ove sadašnje političke protagoniste, pa ukucam na Guglu "Nikola Selaković“. Saznajem da nema ni četrdeset godina, da je na Pravnom fakultetu tri puta pobeđivao u besedništvu, da je kao asistent nekoj studentkinji uzeo flašicu vode hrvatskog proizvođača i bacio je u kantu za đubre uz obrazloženje da to čini jer u pitanju nije srpska voda. Kasnije je objasnio da je "bacanjem te flašice studentima slikovito ilustrovao i na delu pokazao kako se pomaže Srbiji". Zanimljiva anegdota.

Sećam se kako je ministar spoljnih poslova Jugoslavije Josip Vrhovec kada je postavljen za šefa MIP-a rekao da bi jugoslovenski ministar još pre naimenovanja trebalo da zna gde su klozeti u ministarstvu. Hteo je da kaže da onaj ko ne zna gde se šta nalazi u zgradi na raskrsnici Kneza Miloša i Nemanjine sa dugačkim hodnicima nalik lavirintu, nikada neće moći do kraja da shvati organizam MIP-a i dobro radi svoj posao.

Ja mislim da svako ministarstvo spoljnih poslova na svetu pmalo podseća na leglo gmizavaca. Prevodio sam osmorici jugoslovenskih šefova diplomatije, pa uobražavam da nešto znam o tom poslu, da znam o čemu pričam. Govorim o vremenu od 1948. do 1991. tokom kojeg sam iz neposredne blizine posmatrao uspon i pad diplomatije socijalističke Jugoslavije.

Da se vratim na mudrost o klozetima. Marko Nikezić,  Mirko Tepavac, Lazar Mojsov i Budimir Lončar bili su prvo ambasadori i radili u kancelarijama MIP-a do kojih su dolazili tim ubitačno dugim hodnicima. Mislim da su oni bili najbolji, jer najautentičniji, jugoslovenski ministri spoljnih poslova.

Miloš Minić i Josip Vrhovec, koje je vetar partijske politike naneo u kancelariju ministra na uglu zgrade, prvi put su u nju ušli na veliki, svečani ulaz, a ne na druga dva službena ulaza, kroz koja na posao dolaze diplomate, činovnici i čistačice. Nisu znali gde je šta i ko bi šta trebalo da radi.

Mnogo anegdota o ministrima, moje iskustvo sa njima, opisao sam u knjizi “Titov prevodilac”. Jednom sam u šali rekao da prevodilac osobu za koju prevodi intelektualno vidi u gaćama, to jest, dublje pronikne u njen način razmišljanja od bilo koga drugog. Jer, da bi prevodilac verodostojno prevodio, mora brzo da protumači i prenese ne samo svaku rečenicu, već i svaki gest i pogled svog "klijenta“. Šta li u Nikoli Selakoviću vide njegoviprevodioci?

Za vreme ministrovanja Nikezića i Tepavca od 1965. do 1972. jugoslovenska diplomatija je bila veoma samostalna, povremeno se nije slagala sa Titovim idejama. Nije to Nikezića koštalo glave. Njegov sukob sa Titom, koji je unapred bio osuđen na poraz, dogodio se kada je bio predsedavajući CK Saveza Komunista Srbije. Bio je to unutarpartijski razlaz, nije se ticao spoljnih poslova države.

Tepavac je sam otišao, jer je bio verniji Nikezićevim idejama nego staromodnoj krutosti Tita. Tito Tepavca nije rado pustio da ode, uzdahnuo je zbog njegove ostavke: “Zar me i ti napuštaš?” Sa obojicom sam se privatno družio – sa Nikezićem i Tepavcem, naravno ne sa Titom -, nisam im samo službeno prevodio.

I Lazar Mojsov je posve samostalno vodio spoljne poslove, ali Tito više nije bio živ, niko mu nije smetao.

Kao Titov prevodilac i, pored ostalih, prevodilac osmorice jugoslovenskih ministara spoljnih poslova, bio sam tek zrno prašine na pešaku na šahovskoj ploči istorije. Ali sam iz prve ruke video kako jedna zemlja koja drži do sebe vodi spoljnu politiku. Sećam se kako su njen predsednik i njeni ministri ravnopravno razgovarali sa predstavnicima svih velikih sila, kako su ostavili trag u svetskoj diplomatiji.

Kakav trag ostavlja današnja Srbija sa ovim predsednikom i ovim ministrima spoljnih poslova?

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Ako vam se sviđa ovaj tekst pretplatite se na digitalno izdanje "Nedeljnika Vreme"