U oktobru je pod naslovom The Philosophy of Parochialism objavljeno američko izdanje Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, koje je priredio Branislav Jakovljević, napisavši i veoma podsticajan uvod. U saradnji sa Liljanom Nikolić, on se latio i više nego zahtevnog posla prevođenja Konstantinovićevog idiosinkratičnog i baš zato za razumevanje njegovog poduhvata odsudnog izraza, koji tu i inače nezahvalnu rabotu premešta maltene u sferu nemogućeg. I upravo stoga, razume se, neophodnog. U kapitalnom eseju “Prevodiočev zadatak” Benjamin ga definiše glagolima fortleben i überleben: preživeti (u svim aspektima), trajati, opstajati, nastaviti živeti – naročito, tumači to Derida, nakon smrti, kao avet, duh. Saobražavanje koje prevod uvek jeste, nastavlja sledeći tragove etimologije Derida, određuje meru njegove relevantnosti: “Mera tog relève ili relevantnosti, cena prevoda, uvek je ono što se naziva značenjem, to jest, vrednost, očuvanje, istina kao ono sačuvano (Wahrheit, bewahren) ili vrednost značenja, naime, ono što se, oslobođeno tela, uzdiže iznad njega, interiorizuje ga, oduhovljava, čuva u sećanju.” To sećanje je verno i žalobno, i ne moramo čak ni da kažemo, kaže Derida, “da prevod čuva vrednost značenja ili da mora telo izdignuti (relever) do njega: sam koncept, vrednost značenja, značenje značenja, vrednost očuvane vrednosti potiče iz žalobnog iskustva prevoda, same mogućnosti prevoda.” Koliko su ta razmatranja bliska Konstantinoviću i nadasve relevantna za njegovo shvatanje i praksu pisanja kao povratne sprege mišljenja i pevanja, ne bi ovde, valjda, trebalo da zahteva posebno obrazloženje.

Nije, međutim, na prvi pogled tako belodano šta bi Filosofija palanke mogla da znači američkom (kao i, treba li reći, amerikanizovanom) čitaocu danas, nakon što više od pola veka ovdašnjem (uže i šire uzetom) opštinstvu nije, mereno dešavanjima koja su nam presudno obeležila iskustvo, značila bogznašta. Iskustvo nam je, prisetimo se čuvene uvodne rečenice, palanačko neizmerno više (mada strogo uzevši nedopustivo, takvo hiperbolično poređenje nije neumesno) nego što je bilo kad je onomad napisana. Sem što, naravno, usled sveopšteg iskustva američke politike u novije vreme (a možda i unazad nekoliko decenija) sa sve svekolikim dešavanjima naroda – koja, svikli ih svoditi na grupisanja hajvana, đilkoša i baraba, na vlastitu štetu otpisujemo kao nevredna analitičke pažnje – SAD sve manje liče na kozmopolitskom pogledu na svet zasnovan prosvetiteljski projekat, kakav je svakako bio za svoje osnivače, Tomasa Džefersona pre svih. Najveća i vodeća demokratija sveta, kako se to diskursom opštih mesta rado formuliše, uvek predstavljana i sveudilj doživljavana kao ovaploćenje progresa, sve jasnije pokazuje da je po mnogo čemu (a pre svega po legislativi) najstarija, to jest, da paradoksalan spoj očuvanja temeljnih vrednosti i permanentnog prevazilaženja sopstvenih zadatosti izgleda sve teže održivim.

U svetlu problema pandemije palanačke svesti nipošto neće biti bez važnosti da u svojoj studiji Fault Lines: a History of the United States since 1974 Džulijan Zelizer i Kevin Kruz (Kruse) kao glavne pokretače aktuelnih podeljenosti u američkom društvu detektuju nepoverenje u institucije, medije i politiku uopšte. Da ne bude zabune, poverenje tu ne uskraćuje kritička svest, njegov je nosilac tesnogrud, infantilan i zasukan, mesijanski nabeđen subjekt (koji to, naravno, nije). Konstantinovićeva se dijagnoza više ne doima nimalo lokalnom, da ne velimo provincijalnom, već upravo (srazmerno domašaju američkog političkog i kulturnog upliva) globalnom: “Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.”

U meri u kojoj ta eminentno modernistička otvorenost postaje jeres, duh koji je takvom proglašava ispoljava se kao palanački. Zaveštani istorijom Novog sveta, puritanska presenećenost i dogmatski amok oduvek su iznova bivali osvešćivani u najvažnijim delima američke kulture, koja je (kao i svaka druga) samu sebe zavodila u ćorsokak kad god se tog suočavanja sa sopstvenim poreklom odricala kao izanđalog elitizma i oveštalog intelektualizma. Konstatujući da se Konstantinovićeva knjiga iznova vraća zato što ne razmatra pojedinačne manifestacije totalitarizma nego mu traži izvor, kao takav suštinski odvojen od konkretnih istorijskih događaja kojima je temeljni uslov, Jakovljević postavlja ključno pitanje gde je mesto filozofske (ne: filosofske) misli u duboko antifilozofskom svetu, pa, najbliskije vezujući Filosofiju palanke uz osmotomno Biće i jezik, odgovara da je protu-palanka – pesničko mišljenje. “Jedno-obraznost stila znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje”, pisaše Konstantinović: takav stil ne priznaje mrtve. A gde nema mrtvih, ne može biti ni živih.