Priznajem, kriv sam. Glasao sam za to da Goran Marković bude proglašen ličnošću godine po izboru uredničkog kolegijuma nedeljnika Vreme.

I Marković je, eto, izabran, što je izazvalo izvesne psihosomatske poremećaje u samom vrhu države. Navikao sam da ostajem u manjini – na izborima, na referendumima, u žiriranjima, pa i u kolegijumu Vremena, ali ovaj put, eto, bilo je drugačije.

Nije moja krivica uopše tako naivna. Bez mog glasa, Marković ne bi imao natpolovičnu većinu, pa bi dva "najjača“ nominovana kandidata išla u drugi krug, a onda ko zna šta bi se dogodilo…

I tu nije kraj. Prvo sam mislio da glasam za drugu osobu, takođe nominovanu. Onda je sutradan neko od kolega nominovao Markovića, i ja sam shvatio da nemam izbora: mogao bih lako da objasnim zašto sam glasao za onu osobu za koju sam isprva hteo da glasam, ali ne bih mogao da objasnim zašto nisam glasao za Markovića.

Jer, naime, o čemu se radi? U pravu je iznenađena i uvređena premijerka, a s njom i cela svita: glasanje za Markovića, u ovom kontekstu, nije bilo samo glasanje za njega, za "lik i delo“. Jer da je "samo“ to bilo u pitanju, Marković je mogao, kao značajan umetnik i častan čovek, biti proglašen ličnošću bilo koje godine otkad se ovo priznanje dodeljuje. Glasanje za Markovića bilo je po nužnosti i određivanje prema svemu onome što je naskočilo na njega, a i na sve nas – ali je on, iz kojeg bilo razloga, bio najizloženiji na vetrometini. To vam je kao što, recimo, nije moguće glasati za Aidu Ćorović a da to ne bude istovremeno i očitovanje o Ratku Mladiću. E, to svrbi Visoke Državne Adrese, pa se tu i češu.

Iz ovoga proizilazi još nešto: ni sam Marković ni mi koji smo ga "nagradili“ nismo toliko zaslužni za ovo priznanje koliko su za to zaslužni njegovi progonitelji, oni isti koji se sada prenemažu da ne mogu da se načude jednoj "bizarnosti“. Oni su kreirali kontekst u kojem ne bih mogao da budem miran da nisam glasao za Gorana Markovića. To nije kontekst normalnog i slobodnog, nego duboko bolesnog društva.

Znači li sve ovo da je Marković, po nazivu jednog njegovog filma, "nevažan junak“ ove priče? Nipošto. Na junaštvo teško da pretenduje jer je junačenje i kočoperenje odlika lošeg ukusa i u tom je smislu svojstveno lažnim, neutemeljenim, kič egzistencijama poput one u koju je tragično zaključan predsednik ove nesrećne države, a nevažan nikako ne može da da bude… jer je po onome što je u životu učinio neopozivo važan. Naposletku, nije ni on baš slučajno targetiran: ponekad nam oni koji nam misle zlo odaju najveće moguće priznanje jer nam kroz silnu energiju uloženu u naše blaćenje priznaju veličinu i izuzetnost u koje bismo bez njih, kakvi smo, još možda i posumnjali.

I još nešto je Markovića izdvojilo ove godine, a u oštroj i brojnoj konkurenciji: niko nije tako divlje, besramno, besprizorno a u isto vreme i preglupo oklevetan. Mudrolija po kojoj je on, Marković, "prizivao ubistvo Zorana Đinđića“ pa se onda ono, ubistvo, i dogodilo, ispod je od svakog dna.

Šteta je što i tome ne možemo odati zasluženo priznanje. Svojevremeno je splitski Feral Tribune dodeljivao titulu "Shit Of the Year“, za najbesramniju izrečenu ili napisanu gadost u javnom prostoru. Nema više Ferala, ali shitovi su, eto, ostali. A šteta je te lepe tradicije, koju bi valjalo obnoviti. Zato za ovu godinu nominujem gorepomenuti iskaz premijerke ove zemlje, Brnabić Ane.

To je, bre, prava bizarnost.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com