Jedna od novih titula koje su dobili građani Srbije u tranziciji jeste – potrošač! Uveravali su nas kako je to velika čast i prednost liberalnog kapitalizma, koji želi zadovoljne kupce, pa će učiniti sve da im izađe u susret, cenom, kvalitetom i odnosom. U tom čudesnom i bajkovitom svetu kapitala, građanke i građani su dobili titulu “njegovo veličanstvo kupac” i oni su uvek u pravu. Bio bi to ogroman napredak posle socijalizma, gde se za sve čeka u sivim redovima, kupuje na bonove i ne može da se bira.

Protekle nedelje, u nekoliko navrata istinitost ove priče bila je na velikom testu. Shvatio sam to prateći jednu od tradicionalnih lista uticajnih Srba koju sprovodi “Blic”. Od 100 najuticajnijih ljudi koji žive i rade širom sveta, jedva trećina je poznata u zemlji njihovog porekla. Prosečan konzument domaćih medija nije imao priliku da čuje ili vidi 70 odsto uspešnih, pametnih i najčešće bogatih ljudi koji su se izborili za ozbiljne položaje, ali će znati, hteo to ili ne, barem polovinu rijaliti zvezda, estradnih umetnika i umetnica i neuspešnih političara iz vlasti i opozicije. Uspešni ljudi nisu zanimljiva medijska roba. Valjda je onda problem u definiciji i shvatanju uspeha.

Da se razumemo, ne poznajemo ni uspešne i kreativne ljude koji žive u Srbiji. Recimo, ovih dana umro je Petar Tutavac. Nemate pojma da je to čovek koji je, potpuno sam, stvorio posle rata keks “domaćicu” u “Krašu” i “plazmu” u “Bambiju”. Prvi keks mu je bio diplomski rad, a drugi je napravio modifikujući italijanski recept i umesto šećera je upotrebio med. Ostalo je legenda. Ko su ljudi koji su “smislili” Yuga, Carnex paštete, projektovali Cerak, koji je primer arhitekture u MOMI u Njujorku, a sada investitori u Srbiji žele da ga “dozidaju”?

Najčudnije danas zvuči činjenica da većina ovih autora nije želela da zaštiti autorska prava, smatrajući da to treba da bude njihov doprinos zajednici.

Da ne bude zabune, nije mnogo bolje ni u svetu. Velika platforma za muzičke i druge sadržaje Spotifaj došla je u situaciju da bira između najpopularnijeg autora potkasta Džoa Rogana i muzičara Nila Janga. Rogan je pre par godina prešao sa svojim potkastom sa Jutjuba, gde ima 12 miliona pratilaca. On je poznat po kontraverznim diskusijama, teorijama zavere i kvazinaučnim tvrdnjama. Nil Jang je odlučio da sa Spotifaja skine svoju muziku, jer je Rogan širio različite gluposti o ivermektinu ili rizicima od vakcinacije. Pridružila mu se i koleginica, kantautorka Džoni Mičel, a vrednost kompanije na berzi je pala za dve milijarde dolara. Spotifaj se ogradio od antivakserskih teorija, ali je ipak stao na stranu medijskog cirkusa, nasuprot principima muzičara koji su, uzgred budi rečeno, objasnili da su kao deca patili od dečije paralize i da su im vakcine spasle život. Sorry, kontroverzna sranja na potkastu donose više para, bez obzira na to što se radi prvenstveno o muzičkoj platformi.

Prava potrošača ponekad predstavljaju zgodan poligon za medijske manipulacije. Mnogi privrednici i trgovci u Srbiji suočili su se sa reketom koji od njih traže tabloidi, preteći im negativnom medijskom kampanjom. Objavi se izmišljeni tekst ili se prenese komentar sa društvenih mreža, sa malo činjenica i mnogo insinuacija. Veoma često nije u pitanju konkurencija koja želi da vas ocrni, već prosto reket tabloida i senzacionalističkih medija, pa ih onda k’o kredit servisirate mesečno, plaćajući skupe reklame ili, po starom običaju, dajući pare na ruke.

Ovo je nalik na zloupotrebu još jednog građanskog prava, a to je pravo na dostupnost informacija od javnog značaja. Ponovo u selima oko Kruševca, gde je starost građana 65+, neki od predsednika mesnih zajednica traži podatke o broju koševa, terena i igrača u njihovim mestima. Ovakve prevare služe da se naplate kazne i sudski troškovi od neukih ljudi, koji ne odgovore na dopise u zakonskom roku. Da zlo bude veće, često dopisi stižu sa adresa advokatskih kancelarija. Mislim da se Advokatska komora Srbije mora obračunati sa mangupima u svojim redovima i podsetiti ih na etičke standarde njihove profesije.

Ponekad se, čini mi se, naši privrednici sami okliznu na osetljivom terenu društvenih mreža. Domaća kompanija Extreme intimo, za koju znam da je nastala radom, a ne različitim tranzicionim prečicama, pokrenula je kampanju “(ne)Savršena” u želji da prati svetske trendove i afirmiše prirodan izgled žena. Bez filtera, fotošopa i drugih oblika estetske modifikacije. Ipak, bila je potrebna samo jedna nespretna prepiska na društvenim mrežama da cela ideja ispadne besmislena, jer nisu shvatili da je pitanje veličine modela izuzetno važno. To, bre, svaki muškarac nauči kada prati damu u šopingu, bilo šta da je u pitanju, a kamoli veš. Veličina gaća je dovela do efekta “besnog kupca”, što je donelo veliku, ali neželjenu medijsku pažnju kompaniji. Jedna dobra ideja i namera tako su dobile neočekivan obrt. Mislim da se ovde ne radi o potrošačkom “reketu”, ali je pouka domaćim kompanijama da pažljivo planiraju svoj medijski nastup i komunikaciju sa potrošačima.

Ja bih samo mogao, bez trunke ironije, da poželim da birači u Srbiji sa istom pažnjom sa kojom biraju veličinu gaća, za koji mesec izaberu i političare na izborima.