Ako Vladeta Janković danas nije dobio sto hiljada novih glasača, onda nije dobio nijednog! Trebalo bi da mi bude drago zbog toga, pošto sam sklon da mu držim stranu (i mlađanom Dobrici ću je držati, čim bude prvi član NDVBGD koji će javno primetiti da je Beograd ostao bez železničke stanice, i čim tvrdo obeća da će je vratiti na mesto!). Samo, nešto me tu ipak buni, pa ću malo da zakeram – bolje sada, nego kasnije.

Wannabe gradonačelnik prestone varoši, naime, kaže da sa svojom ekipom stručnjaka ozbiljno razmatra mogućnost da usluge javnog prevoza u Beogradu jednog lepog dana, a možda i pre, ali svakako tokom Vladetinog mandata, budu besplatne. Pa dobro, da vam kažem: jednog lepog dana to i može tako, ali drugog već teže. O trećem da i ne govorimo. Ceo mesec – nema šanse. Malo šta bi od tog prevoza ostalo, to jest: bio bi besplatan, ali ga ne bi bilo.

A kako ja to znam? Da nisam možda saobraćajni ekspert? Ma ne, ni slučajno. Samo za tu problematiku oduvek veoma zainteresovani amater, a i večiti korisnik svih mogućih javnih prevoza svih mogućih gradova. U tom smislu, pokušaću da ovde demonstriram malo upotrebe zdravog razuma, a ako neko kompetentniji bude u stanju da me (ali, pliz: sasvim konkretnim argumentima, primenjivim u prostoru i vremenu!) demantuje, utoliko bolje. Volim i ja kad su stvari džabalesku, samo što odavno ne verujem u Deda Mraza…

Istina je, naravno, da ponegde u belom svetu postoje gradovi u kojima je javni prevoz besplatan: bilo da si domorodac ili gost, uđeš u bus ili tramvaj i voziš se koliko ti srce ište, a da ti niko ne traži da platiš to zadovoljstvo (ili puku praktičnu potrebu). Sve je, naime, unapred pokriveno iz gradskog budžeta.

Lepo je to, nego šta, ali gledajte sad: ti gradovi uglavnom nisu baš neki mašala gradovi, ali zato imaju mašala budžete. Dočim s Beogradom stvar stoji obrnuto: grada je mnogo, a para je malo. I biće ih malo još dugo, dugo, nemojmo se zavaravati. Ni sa najboljom, najsposobnijom i najpoštenijom vlašću, ovo neće uskoro biti Danska. Neće to doživeti ni Vladeta, ni vi i ja, a ni mlađani Dobrica.

Uostalom, da je lako izvedivo da prevoz u velikom, ozbiljnom, složenom gradu bude za dž (a da se ne raspadne), zašto mislite da to već ne bi funkcionisalo u jednom Parizu, bar otkad ga vodi socijalistkinja An Idalgo? Zašto to Sadik Kan ne bi uveo u Londonu? Zašto vazda progresivni Berlin ne bi otvorio sve kapije metroa na izvol’te? Dobro sad, reći će neko, pa nije Beograd ipak ni Pariz ni London ni Berlin! Tačno, ali na svoju štetu: njegove su realne mogućnosti daleko skromnije.

Kvalitetan i pouzdan gradski prevoz (naravno, i međugradski) je veoma važno, strateško javno dobro. Neoliberalni vlažni san je da se “to” nekako ukine (zašto ne bismo svi, je li, vozili svoje automobile?) ili bar da se privatizuje, pa neka svako vozi onda i kada mu se isplati. To je pogubna, štetna utopija. “Egalitaristički” vlažni san, daleko bliži i miliji “našem čoveku” je da javni prevoz, samim tim što je javno dobro, treba da bude Alajbegova slama, i da on u vlastito prevoženje ne mora da uloži ni dinar, jer za to mora u potpunosti da se pobrine onaj mistifikovani entitet zvan držAva (sa naglaskom na prvom A), kao da držAva ima neke pare koje zarađuje sama od sebe. To je druga pogubna, štetna utopija. Ono što je daleko realnije i ono kako uglavnom funkcionišu gradovi uporedivi sa Beogradom jeste nešto nalik na poslovanje pozorišta: umetnička pozorišta su dotirana, i zato, između ostalog, od gledalaca ne naplaćuju “ekonomsku” cenu ulaznice, koju bi ionako malo ko mogao da plati. Međutim, predstave ipak nisu besplatne: publika mora da bar u nekoj meri sufinansira vlastiti kulturni život… Ima to i neku vrstu preventivne funkcije: ukinite paywall na vratima, i teatri će se postepeno pretvoriti u loše krčme. Zašto? Eh, zašto… Postoje neki zakoni entropije s kojima se nije uputno poigravati. Uostalom, pogledajte internet: sve što je zađaba (“društvene mreže”, na primer) u roku od odmah se pretvori u prostor za slobodno iživljavanje idiota i siledžija.

Uzgred budi rečeno: sve smo mi to već isprobali, i ništa nije valjalo! Gradski prevoz je bio de facto besplatan u dobrom delu devedesetih, jer se sve raspalo, pa i sistem naplate (ne pravim se fin, ni ja nisam plaćao kartu kad niko nije!), ali je zato bio preužasan! Posle su genijalci uveli tzv. privatnike i dali im odrešene ruke, ali su ovi vozili samo kad nakupe dovoljan broj putnika – a nije im nikad bilo dosta, sve dok se ne postigne idealna dušegupka…

Naposletku, da bismo se sasvim dobro razumeli: nije ovo tekst o saobraćaju, to se samo tako čini. A o čemu je onda? O politici, zapravo – o ideologiji. Poslednje što očekujem od nekoga za koga bih glasao je da se razmeće populističkim obećanjima. Naglasak nije na obećanjima, nego na populizmu: on je zlo uvek i svugde, a posebno je zlo u ovoj zemlji koju je devastirao bar dva puta samo za naših života: prvo devedesetih, pa onda opet u prethodnoj deceniji. Treći put bi bilo ipak malo previše. I zato, hold your horses: umesto da javna dobra budu loša ali jeftina, ili nepostojeća ali besplatna, dajte da budu dobra, a dostupna. Nije li to ona dragocena osnova normalnog, dobrog, civilizovanog života?

A ko misli da će se ovajditi nudeći besplatno, treba da zna da postoji neko (a znamo i ko) ko uvek može da ponudi još besplatnije. I šta ćemo onda?