Eshil je govorio da je u ratu istina prva žrtva, ali pitanje je kako se ta mudrost drži danas, u vreme postistine. Rat u Ukrajini otkriva nam sve najgore strane informisanja na društvenim mrežama i “građanskog” novinarstva. Navika da se od državne propagande beži na društvene medije, gde su informacije “slobodne”, dovela nas je u situaciju da masovno nasedamo na spinove, pa čak i da ih sami širimo dalje, iz najbolje namere, kako bismo pomogli da do što više ljudi dođu dramatične slike sa terena i stvori se svest da se rat ili agresija, kako ko više voli, zaustavi na svaki način.

Rezultat je suprotan. Posle prvog šoka od viđenog (rečima se manje veruje, ali teško je ne verovati slikama), usledili su kontra-šokovi. Video koji su nam predstavili kao aktuelan, ispostavilo se da je nekoliko godina star i iz sasvim druge priče.

Onda su stvari otišle na još viši nivo. Autentični i aktuelni snimci stavljani su u lažne kontekste, antidatirani, predstavljani kao lažni. Sa prethodnim iskustvom nasedanja na neistine i spinove, sada smo već došli na nivo da nikome i ničemu više ne verujemo, odnosno da verujemo samo onome što nam se sviđa i što sami proglasimo za jedinu istinu. I to je suština društva post istine, nebitno je šta je tačno, bitno je šta želimo da bude tačno i to je onda tačno.

Ni tradicionalni mediji nisu odoleli slatkom zovu post istine. Naviknuti da citiraju postove korisnika sa društvenih medija, bez previše proveravanja, žureći da ne zakasne, davali su legitimitet spinovima i lažnim vestima. Što nas je dovelo u najgoru moguću situaciju. U ranijim ratovima i krizama znalo se šta je propaganda i mogli smo prema njoj da se odredimo, ako smo to hteli. Sada je informativna buka tolika da svako čuje nešto drugo. Dodajte na to nasleđe pandemije, koja je svakome dala za pravo ne samo da ima mišljenje, već i mogućnost da ga na društvenim medijima nameće drugima, i dobijamo “Šredingerovu vest” koja je istovremeno i tačna i lažna.

Postoje dobri alati za proveru autentičnosti nekog snimka, poput TinEye.com, ili images.google.com i lens.google.com, koji upoređuju sliku sa vašeg ekrana sa drugim slikama na internetu. Ukoliko se slika već pojavljivala u prošlosti ili je u nekoj arhivi, saznaćete gde je i kada korišćena (tim alatima se, inače, otkriva i gde političke stranke pronalaze lepa i sretna lica za svoje predizborne materijale). Druga mogućnost je da otvorite izvor slike, u kojem obično stoje podaci o tome gde i kada je fotografija nastala, čak i čime je snimljena. U najvećem broju slučajeva autentičnost je moguće utvrditi za minut (kliknite na Hromu desnim tasterom miša na sliku i izaberite opciju Google Lens, na primer). Ali, ko će da proverava svaku sliku koju vidi na društvenim medijima.

Fejsbuk i Tviter smesta su uveli dodatna ograničenja za plasiranje neprikladnih sadržaja, što su po njihovoj oceni sadržaji koji pravdaju ruski napad na Ukrajinu i Putinovu politiku. Odgovor je stigao odmah, Rusija je ograničila pristup Fejsbuku i Tviteru na svojoj teritoriji kako se suprotna propaganda ne bi širila Rusijom, ali i da bi se ograničile komunikacije na platformama koje Rusija ne kontroliše.

U sukob se uključio i najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask, koji je deo svojih Starlink satelita preusmerio nad Ukrajinu, kako bi omogućio neometan internet saobraćaj za slučaj da zemaljski linkovi budu oštećeni. Nadajmo se da će rat biti kratak, jer ne zna se da li je gore penjanje na više nivoe postistine ili zasićenje i brzo skrolovanje kroz postove o patnji koja nas više ne dotiče.