Poneki stari Nemac gledajući na televiziji milione ukrajinskih izbeglica uzdiše: "Strašno, strašno, ali ja sam doživeo nešto mnogo strašnije!“ Nepoverljivi unuk progunđa: "Ti opet nešto o ratu…“ "Da, ali takođe o proganjanju, o bekstvu, o smrti… sve se ponavlja…“

Pre 78 godina sovjetska armija je oterala nacističkog okupatora sa svojih teritorija, zatim iz Poljske, pa iz istočne Pruske, a Nemci su u samrtničkom strahu bežali u nepreglednim kolonama. Vozovi više nisu saobraćali, sve automobile i kamione su konfiskovale vojske; starci, deca, žene sa bebama išli su ka zapadu, ako su mogli u zaprežnim kolima, ako ne onda peice vukući taljige ili sa zavežljajima na leđima, sa odojčadi u kolicima ili u zagrljaju. Stizala je jesen, pa oštra zima 1944. na 1945. Počeo je da pada sneg, na drumovima se hvatao led. Nisu imali lekove, nije bilo hrane, a kamoli sena i raži za konje. Umirali su usput starci, deca, lipsali konji, poneko bi imao snage da zakopa najbliže, ali zemlja se opirala zamrznuta, tvrda, mnogo je leševa obeležavalo smrtonosne drumove.

Nemoguće je ustanoviti koliko je ljudi stradalo na tom izbegličkom putu. Neki autori govore o 18 miliona, ozbiljniji istoričari procenjuju da je život izgubilo više od 12 miliona Nemaca. Niko tada nije vodio evidenciju, matične knjige su ostale u zavičaju, izgorele pod bombama, bačene, tek ponegde sačuvane, docnije upoređivanje sa spiskovima prijavljenih u zapadnijim nemačkim opštinama ne daje sigurne podatke.

Televizije naravno još nije bilo, ali mnogo fotografija ilustruje te povorke smrti.

Nemci su imali razloga da beže. Više komande Crvene armije su formalno strogo zabranjivale maltretiranje civila, ali mnogi su se crvenoarmejci svetili zbog svojih svirepo ubijenih roditelja, braće i sestara, avioni su mitraljirali povorke izbeglica. U Nemačkoj su se posle rata objavljivale ispovesti silovanih žena, pisalo se da ih je tako mučeno preko 1.400.000, verovatno se sa brojkama pretarivalo, senzacionalizma je bilo i tada, ali činjenica je da je i viši organ Komunističke Partije SSSR diskutovao o toj temi. Pao je i predlog da se osnuju bordeli za hrabre vojnike "koji imaju svoje potrebe“, ali došlo se do zaključka da bi to bilo u protivrečnosti sa komunističkim moralom, opet su samo upućena formalna uputstva komandama da spreče preterano nasilje.

Zapadni mediji su šturo obaveštavali o nemačkim izbegičkim mukama, tamošnje javno mnjenje se nije užasavalo, preovladavajuće mišljenje je bilo: zaslužili su to Nemaci, posle svega što su učinili!

Stigavši na cilj na zapadu u delove Nemačke kojima su upravljale američke, britanske ili francuske vojne vlasti, izbeglice bi zaticale  gradove u ruševinama, stanovništvo koje je tek počelo da dobija nekakvo sledovanje na karte za namirinice, tek je poneko uspeo da krade ugalj sa skladišta koja su se čuvale za vojsku koja je sa nemačkog stanovišta bila okupaciona; nije imao ko da izgladnele i promrzle dočeka, nahrani, zagreje, obuče ili makar uteši.

Niko ne bi trebalo da upoređuje proganjanje i bežanje Nemaca sa istoka sa proganjanjem i bežanjem Srba iz Hrvatske, ali ni sa proganjanjem i bežanjem Ukrajinaca pred Putinovom agresijom.

Niko ne bi trebalo da licitira šta je strašno, strašnije ili najstrašnije. Užasna je svaka nasilna smrt ljudskog bića, svako izbeglištvo, svaki progon. Neuporedivo je što se lično doživelo ili što se najbližim rođacima i prijateljima dogodilo sa onim o čemu se čulo, čitalo ili na televizijskim ekranima videlo.

Istorijske činjnice ne treba upoređivati, svaki istorijski kontekst je različit, ali ih valja obeležiti i pamtiti. Iako nemamo dokaza da je tačna latinska poslovica historia magistra vitae est – istorija je učitaljica života – cinici bi rekli ili da je bila loš pedagog ili da je čovečanstvo loš učenik.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com