Pukovnik Savo Batinica, komandant škole za rezervne oficire u Bitolju i istovremeno komandant garnizona, sazvao je sastanak komandanata i zamenika komandanata za moralno-političko vaspitanje svih bataljona, oficira vojno-obaveštajne službe i pozvao i dvojicu iznenađenih, uplašenih vojnika. Naredio je da pitomci Stevan Dukić i Ivan Ivanji budu oslobođeni svih obaveza, dobiju dozvolu da izađu u grad kad god požele, da mogu da zatraže pomoć svih civilnih vlasti, kupe na račun vojske neophodan materijal jer moraju da izvrše najvažniji zadatak ove godine: Dukić, koji je bio vajar, da napravi štafetnu palicu za Dan mladosti, a Ivanji, koji je objavljivao romane i pesme, da napiše poruku i čestitke maršalu Titu za rođendan. Dukić i ja smo uspeli da ostanemo ozbiljni i kažemo: "Razumem, druže pukovniče!“

Počeli smo da se smejemo tek kada smo najzad bili izvan vidokruga oficira. Mesec dana slobode usred služenja vojnog roka, mesec dana bez napornih i dosadnih vojnih obaveza i sloboda lutanja po gradu i okolini zahvaljujući Titu i danu mladosti! Za mene je cena bila da za to vreme napišem nekoliko prikadnih rečenica. Bilo je to 1954. godine.

U antičkoj Grčkoj sportske svečanosti Olimpijade održavale su se od 776 pre nove ere. Najpoznatije štafete i u današnje vreme nose plamen sa Olimpa na savremene olimpijade. Omladinci iz Kragujevca su se toga setili 1945. Poslali su Titu pozdrave koje su trkači prenosili smenjujući se. Malo pomalo to se razvilo u neku vrstu takmičenja koji grad, koja firma, koji pojedinci će poslati Titu pozdrave uz najlepšu štafetnu palicu i najbiranije reči. On je to prihvatio, a svoj navodni rođendan, 25. maj, proglasio Danom mladosti, s tim da se izradi samo jedna "savezna štafetna palica“.

Zašto je rođendan sa 7. pomerio na 25. maj nije jasno, a čini mi se ni naročito važno, najzad i engleska kraljica je pomerila proslavu svog rođendana na datum kada će vreme verovatno biti bolje. Ne znam da li je stavljajući u prvi plan mladost, omladinu, a ne sebe bio znak skromnosti ili dobar trik.

Dukić je bio vajar, inače je rado radio sa drvetom, njemu je trebalo dva, tri dana, meni pola sata da napišem naručeni tekst.

Steva se rodio iste 1929. godine kada i ja u Banatskom Karađorđevu nedaleko od Zrenjanina, posle je slučajno stanovao stotinak metara daleko od mene sve do svoje prerane smrti 1991. Čak smo i kumovi postali, bio sam mu svedok na svadbi. Osim u Zrenjaninu prilično je zaboravljen, po mom mišljenju nepravedno.

Mi, zemljaci iz Banata, zahvaljujući Titu smo krenuli  da upoznajemo Bitolj, naselje osnovano u bronzanom vremenu. Pod imenom Herakleja Linkestis bio je značajan u doba Rimskog carstva, navodno je i Neron našao za shodno da u tom gradu peva. U tursko vreme dobio je ime Monastiri po hrišćanskom manastiru Bukovo koji je bio izgrađen na temeljima crkve sagrađene u vreme Dušana Silnog. Ime Bitola je dobio po reči obitel koja je označavala manastirsko bratstvo. Grad se razvio kao trgovačko i diplomatsko središte, nazvaše ga "gradom konzula“. Osnivač moderne Turske Kemal paša nazvan Ataturk studirao je vojne nauke u Bitolju, kasnije bio komandant iste te kasarne u kojoj smo mi bili smešteni.

Na sletu povodom Dana mladosti na stadionu nikad nisam bio. Ne volim takve spektakle. Ne idem ni na fudbalske utakmice, jer me ne interesuju, a ni na teniske mečeve, iako na televiziji volim da gledam taj sport. Nemam ništa protiv te vrste masovne zabave, ogroman broj ljudi se sakuplja na raznim koncertima i sličnim, što se mene tiče, cirkusijadama, od Egzita do Guče, ali me nervira kada se muzički festivali  kod nas imenuju nemački Birfest, a još više me je nerviralo što su sletovi u SFRJ mirisali na Severnu Koreju. Za mene Tito nikako nije bio Kim Il Sung.

Čudno je i možda poučno što mu je kao poslednji nosilac 1979. štafetu predala studentkinja iz Prištine Sanija Hiseni. Nosila je belu haljinu i dugačku crvenu maramu i obratila mu se prvo na albanskom pa onda na srpsko-hrvatskom jeziku: "Voljeni druže Tito, stotine hiljada ruku mladih nosilo je ovu štafetu do tebe putevima naše divne domovine sa našim najiskrenijim željama upućenim tebi od omladine, pionira i radnih ljud, zbratimljenih naroda i narodnosti Jugoslavije koji žive svi kao jedan i svi iz jednog srca čestitamo ti 87. rođendan. U ime slobode, u ime socijalizma, u ime samoupravljanja, u ime ravnopravnosti, u ime mira. Voljeni druže Tito, mi govorimo jezikom tvojim i srcem tvojim. Ovu zemlju i ovaj narod ništa ne može slomiti, ni danas ni sutra, nikada. Živeo nam dragi druže Tito, živeo i živeli uvek zajedno još puno proleća.” Na stadionu JNA se orilo “Mi smo Titovi, Tito je naš”.

Sanija Hiseni je danas, kažu,  doktorka u Kanadi. Pitam se danas, 25. maja posle 43 godine, da li je znala da je nesvesno zapravo rekla: "Zbogom maršale, zbogom Jugoslavijo!“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com