"Pakao, to su drugi", rekao je jedan znameniti mislilac; ne, nije Nebojša Krstić nego Žan Pol Sartr, i nije u tvitu nego u dramskom tekstu. Sartr je bio egzistencijalista, pisao je sugestivno o mučnini postojanja – mada je lično popostojao prilično dugo, i nije mu tako loše išlo, sve u svemu. Što ne umanjuje dubinu i tačnost njegovih uvida, naročito ako ne smetnete s uma da ih se može shvatiti i interpretirati na mnogo načina.

Za razliku od Sartra, Aleksandar Vučić je čovek praktičar, on definicije ne smišlja, nego sprovodi. Tako i ovu Sartrovu. Kako to izgleda? Za početak, treba imati u vidu da A. Vučić gleda na spoljni svet direktno iz sebe, da iz (plitke, doduše) dubine sopstva svakodnevno doživljava Pakao, tj. Drugog, tj. sav svet koji nije on sam. Ipak, u tome se Vučić ništa ne razlikuje od mene ili vas koji ovo čitate: svi mi gledamo na svet iz sebe, štaviše, čak i na sebe gledamo iz sebe – što je tačno obrnuta tačka gledišta od one iz koje nas gledaju svi drugi. To jest, okej, i oni nas gledaju iz sebe, ali iz sebe – njih, a ne iz sebe – nas, gledano iz našeg tj. mog ugla, iz ugla svakog pojedinačnog Ja…

Biće zvano čovek prirodno je sklono tome da sopstvenoj interpretaciji stvarnosti, i sebe unutar te stvarnosti, daje prednost nad interpretacijama drugih ljudi. Drugi, naime, često izneveravaju naše viđenje nas samih (a bogme i njih samih!), tvrdoglavo odbijajući da nas gledaju iz nas, nego nas radije gledaju iz sebe, iz vlastite paklenske Drugosti, što ume da bude baš frustrirajuće. Ali, šta drugo, i šta manje, uopšte da očekuješ od Pakla?! Enivej, već u detinjstvu se suočimo s tim da naša slika stvarnosti može da drastično odudara od slike stvarnosti čak i nama najbližih; kamoli onih što su nam u svakom smislu daleki. U početku nam se kanda čini da je to zato što Drugi nemaju pojma, ali kako život odmiče i kako sazrevamo i stičemo raznolika iskustva, tako sve bolje razumevamo da je hijerarhija bezbrojnih interpretacija stvarnosti sasvim drugačije ustrojena, štaviše, da je u neku ruku i nepostojeća: u slobodnom svetu i slobodnom društvu, slobodni smo da o sebi ili o bilo kojem aspektu nama spoljne stvarnosti mislimo (i izričemo) šta hoćemo, ali istu slobodu imaju i svi drugi ljudi; ovo uključuje i slobodu da misle (sledstveno: govore, pišu…) o nama i nešto što mi uopšte ne mislimo i za šta smo, štaviše, potpuno sigurni da je sasvim netačno.

U neku ruku, svaki je čovek danonoćni i celoživotni "interpretator" sveta koji ga okružuje, uključiv i sopstveno ponašanje u tom svetu. Normalno socijalizovana ljudska jedinka najkasnije u adolescentskim godinama prihvati činjenicu da je tome tako i da je, štaviše, dobro što je tako. Naime, pravi Pakao nastaje tek onda kada Drugog ukineš, ili barem ućutkaš; to jest, može to da bude i (veštački) raj, ali samo za tebe; za sve druge je infernalno stanje.

Ali, kako uopšte ukinuti tog paklenog Drugog? U normalnim okolnostima – nikako. To je privilegija apsolutističkih vladara, a takvi danas nisu baš u skladu sa društvenim standardima. U manjim, intimnim svetovima, to je ukinuće pogleda i glasa Drugog moguće samo kao subjektivno stanje svesti, tj. neka vrsta duševnog poremećaja. Nije ona pučka predstava "ludaka" kao "onog koji stalno priča sam sa sobom", ili se random prolaznicima unosi u lice da im saopšti neke Važne Istine, baš sasvim iz prsta isisana: ona ukazuje na to da je kod osoba sa takvim problemima jedna veoma važna karika u lancu smislene komunikacije (i, dakle, razmene) između Nas i Drugih trajno prekinuta. One se "srećno" oslobađaju Pakla u obličju drugog, ali je cena za to strašna: preostaje im samo sterilno, žalosno tavorenje unutar visokih zidina izolovanog Sopstva, konzervisanog u nekoj (preranoj) tački u vremenu, osuđenog na jalovost samoreprodukcije.

Šta, dakle, progovara iz Aleksandra Vučića kada na ličnoj, sasvim privatizovanoj i njegovim najintimnijim potrebama prilagođenoj pričaonici na dvoglavoj TV Hepink govori o tome kako je njegova hiperinflatorna sveprisutnost u medijima, tj. na televiziji, izazvana upravo time da ne želi da tamo neki "‘Vreme’, NIN ili ‘Danas’" interpretiraju njegove reči i postupke, rezultate i namere, kad je mnogo bolje da, umesto toga, sve to lepo iskaže on sam, uživo i direktno, bez tih suvišnih i nepouzdanih posrednika (nota bene: medij = posrednik); pa, ako treba svako veče – svako veče. Njemu nije teško, ionako ne radi ništa dru… pardon, ionako nikada ne spava.

Neko bi sada ovde napomenuo kako je takvo stanje društvena anomalija u sadašnjem vremenu; zamislite da, šta znam, francuski predsednik ili nemačka kancelarka obznane da im je dosta tih posrednika, i da s "narodom" žele da komuniciraju isključivo ibijevski neposredno? Takvi će ovo društveno stanje, hajde da ga priručno nazovemo vučićevska anomalija, biti skloni da nazovu političko-društvenom patologijom. Ne kažem da neće biti u pravu. Meni se, međutim, čini da je razlog tome mnogo ličniji, intimniji; izgleda da su neki važni socijalizacijski procesi ili sasvim preskočeni ili jako nakaradno obavljeni, tako da se Sopstvo svog nosioca nije razvilo u iole zadovoljavajućoj meri, onoj koja bi mu omogućila da se pomeri dalje od odviše doslovnog i zapravo priprostog tumačenja Sartrove rečenice. Otuda panična odbojnost prema mogućnosti da se bude interpretiran bez načina da se na interpretaciju utiče, da se ima "poslednja reč". I eto jedne privatne egzistencijalne tragedije. Pitanje za sve nas je: kako smo, dođavola, dozvolili da ona postane i naš, to jest sveopšti problem?