Nikolu Pejakovića sam prvi put video septembra 1975. na velikom odmoru, u dvorištu Osnovne škole “Filip Macura” u Banjaluci. Ja sam bio prvak, a on džomba iz trećeg razreda. Nešto kasnije, počeo je da svira gitaru, iza škole, gde se ekipa krila kad su hteli da puše. Od prvog trenutka sam upamtio njegov mangupski osmeh.

Kolja ima četiri prsta na jednoj ruci i zato je neverovatno kreativan gitarista. Niko ga nije zezao, jer je svima govorio kako je “ćale zaboravio da mu napravi peti prst”. Taj uvrnuti humor, dečaka koji svira bluz, zadržao je do danas.

Iza njega je impozantna karijera glumca, scenariste i reditelja, ali i muzičara, jer je taj deo svog rada dugo tretirao kao hobi. Danas njegovi koncerti izgledaju kao male pozorišne predstave, sa ozbiljnim brojem posvećenih fanova.

Svake večeri, posle Dnevnika, ovih dana možete da odgledate svojevrsni Dnevnikov dodatak – igranu seriju “Advokado”. Nikola Pejaković je kompletan autor ovih 35-minutnih TV novela, jer je scenarista, reditelj i jedan od glavnih glumaca. Produkcija “Bosonoga” iz Banjaluke pokazala je da nakon dramskih serijala “Meso” i “Kosti” može da proizvede i ovaj porodični sitkom nadrealističke ili, možda tačnije, zaumne estetike.

Verovatno će nepripremljenim gledaocima neobično delovati serija koja prikazuje svakodnevni život tri generacije jedne srpske porodice. Kolja je majstor dijaloga, što je dokazao mnogo puta do sada. On je u stanju da kroz životne i naizgled bizarne replike u sekundi približi likove i precizno odredi njihovu suštinu. U toj disfunkcionalnoj porodici, članovi su baba koja je “doživela tragediju i zanemela” (Mira Banjac), samohrana majka Lahorka (Mira Karanović), potpuno luda tetka Sunčica Suki (Jasna Đuričić), sin Brana (Ljubomir Bandović) i njegov kompanjon Zaviša Beli (Nikola Pejaković). U pratećim ulogama su Branka Katić, Bojan Dimitrijević, Igor Đorđević, Boris Isaković, Srđan Timarov i mnogi drugi.

“Advokado” je zezanje sa činjenicom da je Brana po zanimanju advokat, koji pokušava da pronađe smisao i etiku u potpuno suludom okruženju i okolnostima. Zato su odnosi između likova montipajtonovski, uz neprekidan osećaj potpune razvaljenosti u mentalnom i fizičkom smislu. Ova porodica je pre terapijska zajednica u kojoj su, kada malo bolje razmislite, prikazane sve zablude i prevare naše realnosti. Paradoksalno je da potpuni gubitnici ipak mogu da ostvare male životne pobede, da dožive sreću u malim apoenima, poput novčanica od 20 evra.

Da bi ludilo bilo još izraženije, u seriji je prikazan čitav spektar adikcija. Baba, majka i tetka se navuku na marihuanu, pa započinju borbu za njenu legalizaciju, zatim se navuku na piramidalnu prodaju lonaca, svi skupa su navučeni na kič TV kviz “Srbijo, otvori se!”, koji se na bizaran način bavi važnim društvenim temama.

Ipak, u tom svetu šarene laže, gde se preživljava samo muljanjem, porodica je izgleda jedino sigurno mesto. Njeni članovi iz tri generacije, zbijeni jedni uz druge, pokušavaju da prežive, uz Belog koji je univerzalni muljator i grebator, ali i Branin drug.

Brana Pundravac, advokado, uglavnom neuspešno traga za smislom, za verom i pravdom. Ta potraga za Vrlinom od njega nužno pravi gubitnika i budalu, ali on ne odustaje.

Ovakve serije su kod nas retkost, jer uvek preti opasnost da vas neko optuži da svoje (svoj narod, svoju porodicu) prikazujete kao karikature i ludake. Međutim, upravo tako su nastala remek-dela, jer se iza priče “ružni, prljavi, zli” uvek na kraju otkrije ono zrnce dobrote i ljudskosti. Takvi su Troteri iz “Mućki”, takav je bio Radovan Treći, takav je inspektor Torente i još mnogo likova iz istorije filma i televizije.

Naravno, ovo ne bi bilo moguće bez dva preduslova. Prvi je odličan tekst koji prosto izvire iz likova, a veoma brzo vam je jasno da Pejaković voli svoje likove uprkos njihovoj “oštećenosti”. Moram priznati da se takva ljubav prema svojim likovima, makar bili malo udareni ili ćaknuti, može pronaći kod Branka Ćopića ili Petra Kočića. Ovaj kvalitet su listom opisivali glumci inspirisani scenarijem koji su dobili, uz veliko poverenje u Nikolu kao autora.

Tu dolazimo do drugog faktora serije “Advokado”, koji čine bravurozne glumačke izvedbe. Ibijevska, gotovo pozorišna razigranost dijaloga dozvolila je glumcima da stvore čitav niz minijatura koje će, siguran sam, ostati da žive kao TV citati. Kao da se našim glumcima i glumicama ukazala prilika da se zaigraju do krajnjih granica igrajući se sa likovima sa elementima realnosti do nivoa apsurda.

Mislim da smo poslednji put ovakvu porodicu imali u “Otvorenim vratima”, seriji koja je puno priznanje doživela tek tokom repriza. Ono što je slično u ove dve disfunkcionalne porodice jeste specifičan osećaj teskobe i beznađa, iako ih vremenski deli gotovo 30 godina. Zato vam predlažem da ne čekate i da uživate u seriji “Advokado”, kao u luna-parku u sobi sa iskrivljenim ogledalima, gde se u stvari smejemo sebi samima.