I tako su, dakle, dva bilm… – bliiiip! – neobično fina i produhovljena građanina (NFIPG) sačekala Sonju Biserko pred njenim stanom, da joj nešto lepo objasne. Samo što ova, nedokazata, nije htela da ih sluša, još detetom naučivši klasičnu roditeljsku lekciju da ne razgovara sa nepoznatima, i da im nipošto ne otvara vrata. S tim da je ovoga puta, avaj, bilo obrnuto: ona je bila napolju, a oni (skoro pa) unutra. Pa je građanka Biserko morala da pozove higijeničarski zavod (tel. br. 92) da ukloni žive (i razgalamljene) skulpture sa njenih ulaznih vrata.

Pokušavam da se šegačim, a stvar baš i nije za šalu. Ali stvarno, otkud, dođavola, ta dvojica NFIPG znaju gde živi Sonja B.?! Evo, ja je poznajem izvestan broj godina, a nisam došao dalje od neke mutne predstave da to, valjda, mora biti negde na Novom Beogradu. Mada se ne bih frapirao ni da čujem da je na Medakoviću. Međutim, to je sve kanda zato što ja nemam običaj da – bez preke potrebe – čitam štampano đubre koje se zove Tabloid, a koje je objavilo adresu stana S. B., sigurno s plemenitom namerom da navede svoje usnomrdajuće čitaoce da joj šalju bukete ruža. A može i ajvar, sezona je.

Ova neprijatnost – majstori smo za mazohističke eufemizme – koja se dogodila Sonji B. (i daj Bože da se na tome zaustavi) direktna je posledica atmosfere linča koja je stvorena oko famoznog Godišnjeg izveštaja o ljudskim pravima u Srbiji, a u produkciji Helsinškog odbora Srbije, koji pak vodi Sonja Biserko. O tom štivu svi su već rekli ono što su imali, uključujući i one daleko najbrojnije, one koji ga nisu ni čitali (evo, na primer, ja), no ta je priča sada izgubila svaki smisao, a može ga ponovo zadobiti samo ako i Sonja B. i svako drugi ko na bilo koji način učestvuje u javnom životu Srbije dobiju ozbiljne i verodostojne garancije da će njihova građanska prava biti ozbiljno štićena i efikasno zaštićena. Naime, nakon ovakvih događaja, dalje razvlačenje te priče postaje neka vrsta smišljenog saučestvovanja u linču. Sporenje je moguće i legitimno samo dok se podrazumeva da su svi učesnici u političkom, intelektualnom ili kakvom bilo sporu elementarno građanski ravnopravni i sasvim bezbedni, da njihovo mišljenje ne podleže "cenzuri" ili "prevaspitavanju" od linčerske gomile ili jurodivih individua, direktno nahuškanih ili usmerenih iz našeg političko-medijskog podzemlja. Kad smo već kod podzemlja: sasvim je normalno i sasvim je u skladu s profilom ekipe da se u celu veselu akciju prećenja & šikaniranja radosno uključio i onaj pretenciozni žitelj Centralnog zatvora, jedan od jačih hit-pisaca predstojećeg Sajma knjiga.

Ovo o jedino mogućim i legitimnim uslovima sporenja trebalo bi da bude puko opšte mesto, nešto što je toliko "banalno" u svojoj samorazumljivosti da bi se iole brižljivi kolumnista veoma ustezao da time uopšte opterećuje svoj tekst. Dakle, tamo gde počinje nasilje ili pretnja nasiljem, prestaje svaka rasprava. Pa dobro, načelno će se svi složiti s tim. No, predobro poznajem prefrigane licemere i filistarske kukavice koje su zauzele "patriotske" busije da ne bih unapred čuo unjkavi prigovor: lako tebi za Sonju Biserko, ali zašto ti, vrli Pančiću, ne zastupaš i prava onih s kojima se duboko razilaziš? Pa, imaju valjda i oni nekakve svoje Tople Domove u kojima bi voleli biti ostavljeni na miru, što je njihovo ustavno pravo…

Načelno dobar prigovor, baš šteta što je upućen na pogrešnu adresu! Ne samo zato što i simboličko, i verbalno, a pogotovo fizičko nasilje zapravo gotovo uvek dolazi samo s jedne strane u ovom valjda nerazrešivom srpskom sporu, tako da tu pravog poređenja i izjednačavanja ne može biti. No, ima tu još nešto, načelno važnije. Žarko Puhovski je tu u pravu: fah–idiotizam ljudskih prava jedina je normalna i moralna politika u toj stvari. Šta to, između ostalog, znači?

Kada je, davnih dana, uzavrela čačanska antirežimska masa predvođena tada opozicionarom u usponu Veljom Ilićem posetila SPS-ovog gradonačelnika Čačka pred njegovom kućom, kao i kada se nešto slično dogodilo u Leskovcu, reagovao sam – tekstom u "Vremenu". Nimalo laskavim po "naše" demonstrante. Kada su beogradski "šetači", meni politički dragi, došli da "buču" (op. cit. Isaković Antonije) pred tadašnjim beogradskim stanom Gorice Gajević, tada jedne od četiri-pet najmoćnijih osoba u Srbiji, reagovao sam – tekstom u "Vremenu". Kada je, u već sasvim drugačijim okolnostima, neki "evrodemokratski" kreten od Nepoznatog Počinioca ispisao uvredljive poruke na vrata stana pok. Nikole Miloševića – ni to nije prošlo bez moje osude, utoliko žešće što bi inače ispalo da se to nekako radi i "u moje ime". Nein, danke!

Dakako, nije od tih, recimo, sitnih pakosti nemoćnih niko "ozbiljno stradao", ali, ali… Pašću duboko u greh taštine, pa ću se autocitirati, iz teksta o "slučaju Gajević": "Neko će, međutim, reći da Gorici Gajević nije pretila nikakva stvarna opasnost i da ‘niko nije nameravao da je linčuje’. Tačno, ama nevažno. Ni prijatelju se bez jakog razloga ne dolazi u goste nepozvan. Građanska društva počivaju na onoj vrsti sveopšte prozirnosti i permisivnosti koja garantuje da niko neće biti ‘nedodirljiv’ (…) ali takođe rigorozno i opsesivno insistiraju na svakovrsnoj zaštiti privatnosti. Ovo se može (…) relativno lako izbalansirati strogim odvajanjem privatnog i javnog, i jasnim uviđanjem da nema te Javne Ličnosti koja je toliko javna da se u bilo kojoj vrsti komuniciranja s njom sme preći određena ‘crta’" ("Kućna poseta"; Vreme, 13. 11. 1999; dostupno i u mojoj knjizi Urbani Bušmani).

I šta ćemo sad? Ništa, pamet u glavu, a glavu preventivno u kofu s ‘ladnom vodom! Niko nema moralno pravo da podr(a)žava niske strasti i da draška bilo čije agresivne nagone pokazujući prstom na bilo koje i bilo kakve ovosezonske Izdajnike i Plaćenike – što je inače omiljena frazeologija svake diktature, kao i svake nedemokratske ideologije, a što jako lepo odzvanja kod kojekakvih frustrata i desperadosa – pa da se posle gradi nevešt kada to, neposredno ili posredno, proizvede neki belaj. Jesmo li se bar tu razumeli? Dobro, znam da nismo, pitam ‘nako!