Svrha ovog teksta je da se pokaže da se aktuelna politika prema Kosovu, baš kao i sve pređašnje, zasniva na nastojanju da se postignu neke ne baš jasno definisane promene, ali tako dimenzionirane da se bez većeg rizika može utvrditi i dokazati da su neostvarive. Ko god se lati posla na liniji postizanja onog što je nedostupno, sam sebe unapred osuđuje na neuspeh. Na takvo nastojanje da se izbori ono što je nedostižno svodi se naša sadašnja kosovska politika, baš kao što je to bio slučaj i u svih prethodnih ne manje od trideset godina. Ako se sa dobrim razlozima u vreme natezanja oko peripetija povodom Kosova uključi i poslednjih dvadesetak godina iz minulog perioda socijalističkog samoupravljanja, dolazi se do zaključka da kosovski problem tinja, i to uz dovoljno česta i opasna proplamsavanja, već čitavih pola veka. Ako ni za pola veka nije došlo do bilo kakvih pozitivnih rezultata u toj borbi, onda je sigurno došlo – a bolje bi bilo reći da je odavno prošlo – vreme za radikalnu promenu odgovarajuće strategije, a posebno za jednako radikalnu reviziju njenih ciljeva.

Ključna je činjenica da se politika prema Kosovu zasniva na nekim nadama za uspešno razrešenje odgovarajućeg(ih) problema, a stanje stvari oko Kosova sve je nepovoljnije i nepovoljnije. Niko ne može poreći da nam je danas, sa svojom makar i neregulisanom samostalnošću, Kosovo mnogo dalje nego pre petnaest godina, a tada je već bilo upadljivo dalje nego pre četvrt veka, kada je još uvek formalno bilo deo Srbije. Odavno već nije jasno šta su tačno ciljevi naše kosovske politike, ali je više nego jasno da, bez obzira na to kakvi bi oni mogli da budu, vreme ne radi za nas, nego očigledno protiv nas. Neki veruju da ti zavetni ciljevi nikad ne zastarevaju i da će borba za “pravednu” stvar jednom doneti pozitivan epilog, pa makar to bilo u nesagledivoj budućnosti. Takav poetsko-romantičarski pristup nikada ne donosi rezultate, a u svakom odlaganju preorijentacije na trezven i pragmatičan pristup možemo istrajavati samo na vlastitu golemu štetu. Može li da bude racionalna politika koja decenijama ne donosi nikakve rezultate nego se, naprotiv, okolnosti menjaju tako da izgledi za uspeh, kako god da je definisan, bivaju sve manji i beznadniji?

Socijalno-psihološka distanca između Kosova i ostatka zemlje bila je gotovo uvek uznemirujuće velika. Poznata je oružana pobuna ubrzo nakon Drugog svetskog rata, građanski sukob koji je ugušen u krvi. Za vreme vladavine pokojnog predsednika Miloševića, Kosovo se toliko isključilo iz društvenog tkiva tada jedinstvene zemlje da je stvorilo svoje zasebne društvene službe – prosvetu, zdravstvo i šta sve ne. Naučno još nisu istraženi svi pravi razlozi kosovskog sistematskog otuđivanja, ali je taj proces trajao dugo i društveno tkivo razarao po svim šavovima. Poslednja decenija minulog stoleća donela je pravi rat između Kosova i ostatka zemlje, rat u koji je Kosovo bilo uključeno sa svojom ozbiljno organizovanom i neočekivano dobro naoružanom vojnom silom. A 1999. godine došlo je do intervencije zapadnih zemalja i dobro zapamćenog bombardovanja Srbije.

APSURDNOST BEZBEDNOSNIH GARANCIJA

U našoj intelektualnoj i široj javnosti još nije izveden pravi i pošten odgovor na pitanje kako to da su se zapadne demokratije, koje u svom političkom razvitku želimo da sledimo, listom stavile na stranu Kosova i jednako odlučno zauzele nepovoljan kritički stav protiv Srbije. Zašto je Srbija bila izložena osudi valjda celog demokratskog sveta, a na njenoj strani su se našle političke autokratije koje ne bi mogle i ne bi trebalo da budu model za naš budući politički razvoj? Najzad, tadašnja politika našla se na udaru i naše sopstvene javnosti, što je rezultovalo poznatim petooktobarskim događajima koji su tu vlast definitivno uklonile. Ako se ta vlast i ta politika najzad pokazala kao neprihvatljiva za celu Srbiju, kako je mogla bilo kakve pomake da ostvari prema Kosovu?

Ono što percipiramo kao demokratski svet tokom bombardovanja i nakon njega porazilo je Srbiju, a dobro se zna da se međunarodni vojni porazi plaćaju gubljenjem teritorija. Poraz je bio nesumnjiv i apsolutan, što se najbolje vidi po tome da je Srbija Kosovo ustupila onoj drugoj strani. Ako je Kosovo protivničkoj strani isporučeno takoreći na tacni, ne može se valjda očekivati da će nam “na tacni” biti i vraćeno! Nedavno je traženo da se dozvoli da na sever Kosova radi jačanja bezbednosti bude upućeno hiljadu naoružanih ljudi, ali ta dozvola nije data i svojevrsna molba ostala je neuslišena.

Pored mnoštva izvedenih, u politici prema Kosovu postoji jedna fundamentalna greška. Naša vlast je kosovske Srbe politički instrumentalizovala i pretvorila ih u svoju agenturu. Time je izazvala žestoku emotivnu reakciju kosovskih Albanaca, urušila sve osnove na kojima bi sa Albancima mogli da se grade normalni i održivi odnosi, iz temelja ugrozila uslove i mogućnosti ostanka Srba na tom rovitom području i trajno, neki smatraju nepopravljivo, otežala život Srba u “južnoj pokrajini”. Beogradska politika Srbima život otežava i ugrožava, umesto da ih štiti i ojačava. Jer, normalnog i dugoročno podnošljivog života nema Srbima na Kosovu bez dobrih i trajno konsolidovanih odnosa sa Albancima. Sa svojom otvoreno neprijateljskom politikom prema Kosovu centralna Srbija stekla je teško nepoverenje i više nego ružnu percepciju kod tamošnjeg albanskog naroda, a rezultujuće nepoverenje prema Srbima potkopava i same osnove nekakvog obostrano prihvatljivog zajedničkog života. Ovo bi moglo da inspiriše žestoke kritike, pa i osude, ali najveća pretnja za Srbe na Kosovu jeste politika naše vlasti prema toj potencijalno nezavisnoj zemlji.

Posebno su problematične, gotovo apsurdne, gromko artikulisane bezbednosne garancije kosovskim Srbima koje takoreći na tekućoj osnovi upućuje naša vlast. Tragikomičnost, bolje rečeno farsičnost tih garancija najbolje se vidi iz već pomenute činjenice da naše vlasti ne mogu nikakve bezbednosne snage uputiti na Kosovo bez dozvole KFOR-a sa kojim bi se, u slučaju da krene da štiti tamošnje Srbe, ovdašnja vlast našla u sukobu. Sa izuzetkom BiH, Srbija je sa svih strana okružena članicama NATO-a. To znači da bi se Srbija, u slučaju da zarad zaštite Srba posegne za sredstvima oružane sile, našla u oružanom sukobu sa NATO-om. To smo eksperimentalno isprobali i bolno se uverili da nam ti nestašluci ne mogu prijati. U situaciji kakva preovladava hic et nunc, bilo kakav ratni sukob za Srbiju je nemoguć. Implicitno sledi da je nemoguć i sa BiH, jer bi to značilo oružani okršaj sa Republikom Srpskom. U svetlu tih činjenica, sasvim je besmisleno izdvajanje znatnih budžetskih sredstava za nabavku naoružanja i vojne opreme. Može li iko zamisliti okolnosti u kojima bi to naoružanje moglo da bude upotrebljeno?! Jednako je apsurdno podizanje “borbene gotovosti” naše vojske i policije na “najviši stepen”. Kome mi to pretimo? U jednom drugom tekstu to je okvalifikovano kao plašenje mečke rešetom.

TEREN ZA PRIKUPLJANJE GLASOVA

Štetnost kontinuirane beogradske intervencije u bezbednosne elemente Srba na Kosovu dobro su prepoznali neki Srbi iz tanke kosovske opozicije. Poneko među njima i glavom je platio zauzimanje inače dobro obrazloženog stava, da ova pitanja bezbednosti treba da budu stvar onih kojih se sve to neposredno tiče. Centar moći lociran van Kosova neće ni slučajno razviti delatnost koja bi bila na liniji autentičnog interesa onih o čijoj se bezbednosti radi. Za to nisu obezbeđeni potrebni informacioni i spoznajni uslovi i, važnije od toga, za to ne može i neće biti prave motivacije. Kosovsko pitanje je bogomdano za prikupljanje glasova na sve učestalijim izborima, a to ne može da ne uslovi politiku koja će biti u skladu sa interesima delujuće beogradske vlasti, umesto da posluži podizanju bezbednosti Srba čija koža tako lako može da dođe na šiljak. Tuđa ruka svrab ne češe, a preplitanje makar i skromno dimenzioniranih procesa odlučivanja na lokalnom nivou sa onima koji su u režiji Beograda, ne može a da iz samog temelja ne potkopa bitne atribute odgovornosti. A to je direktna negacija bilo kako koncipirane odgovornosti. Šta god da se na terenu dogodi, lokalni Srbi mogu odgovornost prebaciti na Beograd, i obrnuto. Taj problem je savršeno jasno protumačio i formulisao Milorad Pupovac, kada je faktički eksplicitno pozvao Beograd da prestane da se meša u odnose između Srba iz Hrvatske i tamošnjih vlasti i da te poslove ostavi onima kojih se oni neposredno tiču.

Decenije prolaze a stvari na Kosovu ne samo da se za tamošnje Srbe ne poboljšavaju, nego se vidno i kontinuirano kvare. Na Kosovu ne može biti dugoročne stabilnosti i normalnog života, a ne može se osigurati ni elementarna bezbednost bez izgrađivanja dobrih, civilizovanih odnosa između kosovskih Srba i Albanaca. Sa svojom vehementnom antialbanskom politikom beogradski politički vrh je nepremostiva smetnja za uspostavljanje takvih makar podnošljivih odnosa. Štaviše, takva politika najsnažniji je uticajni faktor u urušavanju tih odnosa i u produbljivanju godinama kopanog jaza između dveju etničkih zajednica. Ta politika ubrzava egzodus Srba sa Kosova umesto da produkuje suprotne učinke.

Krajnje je vreme da Beograd prekine tu politiku koja naočigled pogoršava položaj Srba na Kosovu. Politika uređivanja međuetničkih odnosa na Kosovu treba da bude prepuštena onima kojih se ona direktno tiče. Treba da prestane i disfunkcionalno paternalističko pružanje tobožnje zaštite lokalnom srpskom stanovništvu od strane Beograda jer naša vlast, uprkos sklonosti da “borbenu gotovost” počešće diže na najviši stepen, na tom planu ništa ne može da učini. Svako oružano posezanje u tom domenu vodi u sukob sa NATO-om, a putem eksperimenta in vivo uverili smo se da to, pobro, po nas nije dobro. Dok se ove edukativne elementarije valjano ne shvate i politika prema Kosovu radikalno ne preokrene, odnosi i okolnosti na Kosovu i dalje će se urušavati, a epilog kome to vodi u naslovu je okarakterisan kao repriza tragedije. Deo takvog epiloga jeste i bolna okolnost da bi Srba na Kosovu bilo sve manje i manje.