Moji sinovi, beogradski tinejdžeri, rekli su mi da je FB propala stvar i da služi samo da se matorci muvaju, dok se na Tviteru hejtuju. Jutjub kanale gledate ako ste gejmer, pa satima pratite prvenstvo sveta u LOL-u.

Ipak, na Jutjubu možete da vidite kako se klinci po Srbiji šibaju ili maltretiraju, pa onda poput trofeja to zakače na net. Prema starom pravilu masovne komunikacije, ukoliko nije na netu, nije se ni dogodilo. Pre ili kasnije, neko od odraslih vidi snimke i tada se zavrti još jedan krug javnog zgražavanja koji završi na televiziji.

Slučaj maltretiranja devojčice u Aranđelovcu tako je postao povod i tema emisije "Upitnik" na RTS-u. Glavni gost, ministar prosvete Šarčević, iz petnih žila se trudio da uveri javnost kako je u toku sa svakim problemom i svakim primerom vršnjačkog nasilja u Srbiji. Neposredno nakon emisije i posete predsednika Vučića aranđelovačkoj školi, formirano je i nekakvo Vladino telo za borbu protiv vršnjačkog nasilja kojem će predsedavati premijerka Brnabić, a uključiće se policija, obrazovanje, socijala, zdravstvo, ali i telekomunikacije. Nadam se da nisam izostavio nekog bez koga bi ova borba bila neuspešna, recimo Vulina i Vojsku. Takođe je neobično, bez sve šale, što se niko nije setio da pozove i predstavnike verskih zajednica, ili bi ekumenizam bio upadljiv, jer bi se svakako svi složili da je nasilje neprihvatljivo.

Žao mi je što već posle nekoliko redova jedna pozitivna poruka Vlade počinje da zvuči besmisleno i apsurdno. Plašim se da će ponovo posle nekoliko dana coktanja i zgražavanja, priča o nasilju otići u medijski zaborav, da ne kažem u Trash folder.

Prvi ozbiljan propust je definisanje pojma nasilja. Naše društvo je u toj meri inficirano nasiljem da je neverovatno glupo da se Vlada obruši na vršnjačko nasilje, ali će onda u drugi plan otići ono u porodici, ili ono prema ženama, što je uvek povezano sa odnosom prema deci. Nemoguće je precizno razgraničiti tipove nasilja, jer agresija ima osobinu prenosa poput spojenih posuda. Na primer, imate sledeću bajku iz Srbije koja može biti realna priča iz vašeg komšiluka. Ćale je višegodišnji nasilnik, traumiran kao policajac tokom surovih ratnih godina. Pojavljuje se nasilje nad suprugom, možda i nad decom koja su potpuno zapuštena, i onda ona krenu da tabaju – prvo vršnjake, a onda se okuraže i počnu da šamaraju i nastavnike. Možete li nabrojati koje se tu vrste nasilja pojavljuju, pogotovo ako neko još ostane bez posla, pa se pojave i socijalni i ekonomski problemi. Naša Vlada, čini mi se, kao u zdravstvu, želi da odredi šifru i spisak lekova, pa onda lečimo separatno – kad tata leši mamu, posebno kad zakači i decu, a treća služba će sa uključiti ako deca počnu da se mlate po školi. Posledica će biti ista kao kada sam pre nekoliko dana išao po uput i recept za antibiotik za mog tinejdžera koji je polomio palac na nozi, ali nema antibiotika za tu šifru bolesti. Morao sam sam da rešim problem – da kupim lek ili da ponovo stanem u red kod lekara.

Drugi ozbiljan problem je tretman nasilja u javnom diskursu. Ja, iskreno, ne vidim razliku između medijskog tretmana nasilja u Skupštini, kada Boškić gađa mišem Martinovića, ili kada Maja pokazuje modrice, kada se poslanici psuju na pasija kola, a posle sve informativne emisije, baš kao i društvene mreže, vrte to kao kad se klinci mlate u Aranđelovcu. Alo, licemeri! Kada u "Parovima" ili "Zadruzi" satima i danima jedni drugima psuju mater, ili Lepi Mića u dugim gaćama pokušava da isprovocira sedamdesetogodišnju glumicu da "pukne", to se posle vrti u tabloidima i "pregledima dana". Alo, licemeri! Zašto je onda grozno i čudno kada deca to isto rade i kače na društvene mreže – sa jedinom razlikom što su poslanici ili učesnici rijaliti programa super plaćeni likovi, bilo iz budžeta ili iz komercijalnih medija. Kada su emitovani snimci nasilja, novinari nisu aktere ni roditelje upozorili da ne otkrivaju identitet žrtve, iako je lice devojčice bilo blurovano. Svaki put kada je snimak emitovan, drage kolege, vi ste mlatili devojčicu! Koliko je meni poznato, jedino Televizija N1 nije emitovala snimak nasilja, štiteći dignitet žrtve. Dakle, samo jedna televizija se držala profesionalnih pravila o izveštavanju o nasilju nad maloletnicima.

Treći, možda najvažniji razlog što duboko sumnjam u iskrenost tog proklamovanog rata protiv vršnjačkog nasilja je – što bi rekao drug Staljin – kadrovske prirode. Plašim se da ukoliko pogledate aktuelne ministre koji će biti ti vitezovi u krstaškoj borbi, jasno vam je da tu ozbiljno nedostaju stručni kapaciteti. Ministar "socijale" koji je do pre nekoliko meseci bio ministar vojni i najavljivao dolazak 6 MiG-ova 29 "u fulu" (ovo je citat), danas se bavi nezanimljivom problematikom "socijale" i ratuje sa Zoranom Mihajlović, koja (iako je nominalno zadužena za građevinu) pokazuje osetljivost za pitanja ženske ravnopravnosti. Tu je i Vulin, koji je čovek ratoborne prirode, pa ne bi "legao" kao mirotvorac po školama i srpskim domovima. Siniša Mali se drži podalje od teme, imao je neprijatna lična iskustva, koja su vansudski poravnana. Policija bi tu bila najvažnija, ali kako verovati u autentičnost odluke da se spreči nasilje u školama, ako se danima policija u Kraljevu ne oglašava povodom primera kada je baš komšija policajac samoinicijativno mlatio decu u svom ulazu jer su "bila prebučna"? Uprkos lepim rečima na konferencijama za štampu, policija ipak veruje da treba da štiti svoje i da je batina iz raja izašla. Kulture nema, tu nema para, verske predstavnike niko nije zvao, medije niko ne pominje jer smo zaključili da u rijaliti programima gledanost skače kada se učesnici tabaju neuporedivo više nego kada se seksaju. Golotinja nije novost, al’ kad se psuje ili mariše, to se gleda, što bi rekla koleginica sa TV Happy – uvatismo šer 20! Alo, licemeri!

Posebno sam ostao zatečen reakcijom ministra prosvete u emisiji "Upitnik", kada je emitovan snimak kako se nekoliko tinejdžera mlati u školi. Naravno, on je upoznat sa slučajem i, naravno, oni su se posle pomirili i postali najbolji drugari – onaj mali što ga biju i ona dva bizgova što su ga tabali i zajebavali. Niko opet nije pominjao ostale bizgove što su snimali i navijali sa strane. Ministar Šarčević je kroz šalu opisao situaciju kao komičnu – jer "onom malom na čelu piše: maltretiraj me"! Pa baš i da je tako, pa baš i da su danas najbolji drugovi, u šta duboko sumnjam, ako na televiziji govorite o nasilju ne smete sebi da dozvolite gaf da vam to bude smešno – pa da se još i zajebavate. Poruka koju šaljete je da jedno govorite a drugo radite, baš kao kada decu odmalena pojite rakijom na slavi – da pokažete kako je veliki, a posle se čudimo kad sa 18 pijani voze i slupaju se.

Nije smešno!

Na kraju, govorilo se o uticaju društvenih mreža, ali na način one veštačke dileme: šta je starije, kokoška ili jaje.

Da li je nasilje inicirano društvenim mrežama, ili se prvo desi nasilje pa se posle nastavlja onlajn? Plašim se da smo ovu bitku izgubili, jer ako Predsednik koristi izraz "ološi" za neistomišljenike, uz nasilje koje se pojavljuje u svim sferama društva – od saobraćaja do sporta – nemoguće je decu držati ispod staklenog zvona i rešiti problem nekakvom kampanjom ili međuministarskom komisijom.

Problem će u suštini biti ona nema većina, ona apatična masa koja će u školi ili na društvenim mrežama pratiti ko koga mlati, da bi odredila ko je tu najjači i da se prikloni nemoj većini da ne bi jednom bio ili bila određena i markirana kao žrtva. Ćutaćemo mi roditelji o problemima u društvu, a deca će na isti način ćutati o nasilju jer oni mogu biti sledeći. To je prirodna reakcija samoočuvanja u društvu koje ne toleriše različita mišljenja i promoviše nasilje umesto dijaloga.

Zato nije smešno, jer nismo još naučili da razgovaramo, umesto da se bijemo…