Kada je dobri bog delio sreću, prema hrvatskim kolumnistima je bio velikodušniji nego prema njihovim srpskim kolegama. Ne, ne mislim samo na činjenicu da su hrvatski najčešće osetno bolje plaćeni… Nego im je, brate mili, život nekako jednostavniji: zna se šta je šta, crno je crno, belo je belo, a i sivo je sivo. Dočim ovde, sve smućkano, sve šućmurasto. Ali im to, avaj, nije uvek lako objasniti.

Pre neko veče, tako, zove mene prijatelj i kolega iz Kroacije: Teo, je li istina što pišu novine ovdje, da će onaj vaš Vučić postavit Hrvaticu i lezbijku za premijerku? Ludilo! Pa jebemti, znaš kad bi kod nas Srpkinja i lezbijka mogla postat predsjednica vlade?! I sad smo mi, kao, Evropa, a vi, kao, niste?!

Dobri moj – smirujem ja njegovu mešavinu radoznalosti i egzaltacije – jeste to možda tako, ako gledaš van konteksta (a kontekst je samovoljna vladavina Aleksandra Vučića) ali u današnjoj Srbiji ne može se ništa "političko" gledati van tog konteksta, jer ako gledaš mimo konteksta onda zapravo ne vidiš ništa. A ni ono što ti se pričini da vidiš uopšte nije to, nego je nešto sasvim drugo, ili možda nije baš ništa, nego samo teatralni prdež iz mašine, farbani dim kojim Gospodar ilustruje svoje iluzionističke manevre.

Priča vam je jasna: ministarka Ana Brnabić u javnosti je percipirana kao jedan od najverovatnijih Vučićevih izbora za premijersku funkciju. Koliko je poznato, na dan izlaska ovog teksta znaće se za koga se odlučio, pošto niko čak ni ne pokušava da zabašuri činjenicu – i to je današnja Srbija – da to zavisi samo od Vučićeve volje i procene, i ni od čega drugog.

Čitao sam članke o Ani Brnabić u zagrebačkim novinama. To da je ministarka openly gay svima je dobro poznato; to, međutim, da je Ana B. u najmanju ruku "podrijetlom Hrvatica", sa otoka Krka, u Srbiji se mnogo manje zna, i možda se ne bi mnogo znalo ni ubuduće da nije dražesno tribalne naravi najvećeg dela hrvatskog tiska, koji naprosto ne može da odoli da pod reflektor ne stavi ama baš svaku javnu osobu sa svih meridijana ove planete, a za koju postoji makar i najslabašnija indicija da je hrvatske nacionalnosti, porekla, zavičajne pripadnosti ili već bilo čega, samo da je – hrvatsko.

A ovaj slučaj je, mora se priznati, čak i po netabloidnim standardima kapitalac: da u jednoj Srbiji, pa još Vučićevoj ("Šešeljev mali") na čelo vlade možda dođe osoba kojoj nije dosta što je žena, nego još i otvoreno voli žene, pa je uz to još i, ajme, Hrvatica – pa, kako barem ne feljtonizovati tu stvar? Uzgred, ovako nekako ispada da je Brnabićevoj bilo lakše da "autuje" svoju manjinsku seksualnu orijentaciju nego eventualnu nacionalnost, ali na to ne morate gledati kao izostanak građanske kuraži, nego kao emancipovani prezir prema javnom govorenju o stvarima sasvim irelevantnim.

Razume se, priča o premijerki Brnabić možda je samo spin, manevar koji će ostati jednosedmična atrakcija, tačnije "navlakuša". S druge strane, da sam ja, daleko bilo, Vučić, Ana bi Brnabić nesumnjivo bila moj izbor, jer bi to bilo jedino racionalno (ali zato ja, hvala nebesima, nisam Vučić). Šta su komparativne prednosti Ane Brnabić? Deluje kao idealno sposobni i marljivi birokrata, a pri tome nije pokazala ni zrnce političkog sadržaja, supstance, ideje, misli, namere, naposletku ni talenta ili makar volje; sa stanovišta Gospodara kojem treba kompetentna, a sasvim besadržajna transmisija, nemoguće je imati bolji izbor; pa sigurno to nije neki od onih silnih bizgova koje ima u stranci, ili pak ona sprdnja od nesrećnog Dačića! A pri tome njena "manjinskost", pa još dvostruka, zvuči toliko eurosexy da je čist greh ne eksploatisati je. Dobro, naravno da bi njen izbor, baš iz tih razloga, razbesneo mnoge, jer su šovinisti, seksisti i homofobi lepo raspoređeni uzduž i popreko vlasti i dobrog dela opozicije i tzv. javnosti, ali Vučić je već dovoljno vešt da energiju njihovog besa i mržnje okrene u svoju korist, umilno trepćući okicama prema Evropi i Svetu: eto, vidite li vi s kim ja moram da radim i s čime sve moram da se borim… I, ko onda da tog Vučića, takvim trogloditima priklještenog, a tako emancipovanog i glupih, primitivnih predrasuda lišenog, da baš stvarno i ozbiljno pita za tamo neku slobodu štampe, položaj opozicije, ulogu parlamenta, nezavisnost sudstva, očijukanje s Putinom, licemeran odnos prema susedima etc.?

Šta sam, dakle, odgovorio mom kolegi i prijatelju iz Hrvatske? Otprilike ovo. Simbolika Ane Brnabić kao premijerke zvuči sjajno i deluje kao civilizacijski korak napred od sedam milja, ali samo posmatrano iz ugla iz kojeg ti gledaš na to, zato što si blagosloven gledanjem "spolja". Gledano iznutra, iz epicentra Srbije kao gotovo pa legalizovanog ličnog vlasništva jednog čoveka, taj se emancipatorski naboj gubi u samom startu, nešto kao raketa koja sagori još pri lansiranju. Jer u zemlji u kojoj su institucije u ruinama, gde je politički sistem karikatura onog što treba da bude, gde je najveći deo uticajnih medija bedni sovjetoidni megafon ne čak ni vladajuće partije nego, u osnovi, Vladara samog, emancipatorski potezi i njima primerena simbolika naprosto ne postoje. Čim su povučeni, odmah se pretvore u vlastitu suprotnost. Da oteramo stvar do paroksizma, ali ne napuštajući logično rasuđivanje: mogao je i Josif Džugašvili Staljin (jer, ko bi ga i kako sprečio?!) da postavi gej Jevrejina ili tatarsku lezbejku na čelo Prezidijuma vrhovnog sovjeta, ali to ne bi ukinulo Gulag. Samo bi pomoglo demagozima da mute vodu, i to je sve.