Je li nadobudni samodržac i ovog 12. marta položio cveće na grob, ili na mesto ubistva Zorana Đinđića? Ili je to umesto njega učinila ona "mis’im, znaći" punjena ptica od premijerke? Da li je i ovog dvanaestog marta onaj "0.2" nesrećnik "šetao za Zorana", u društvu svih 17 fanova i prolaznika? Da li se u nekoj drugoj koloni okupilo ono malo preostalih "žutih", pokislog im perja? Jesu li dežurne narikače i kojekakva samoproglašena politička siročad sa Bebine farme otkukali/a/e svoj ritualni obavezni sastav po novinama i internetima? Znate već onaj refren, kako je Đinđić bio najveći od svih divova koji su ikada hodali (srpskom) zemljom, ali ga mi, srpski bednici vulgaris – osim njih nekoliko, probranih na nekom misterioznom metafizičkom konkursu – nismo bili dostojni?

Da, odgovor na sva gore navedena pitanja je, na žalost, pozitivan. Zašto "na žalost"? Evo zašto: kome to treba? Šta je u ovoj zemlji i u našim životima bolje zahvaljujući tome? Da li je makar Đinđićevo filozofsko i političko delo življe i prisutnije nego što bi bilo inače? Ne, štaviše: bilo bi življe bez njih. Svi akteri i participanti komemorativnog malograđanskog konsenzusa oko Đinđića zapravo ga sabijaju sve dublje u zemlju, ako razumete šta hoću da kažem.

Nema tu, dakle, autentičnog političkog, građanskog, intelektualnog ili estetskog čina, nema tu ničega osim duhomorne praznine koja slavi samu sebe i udobnost svoje egzistencije u senci pokojnika (koji bi se bar za neke od njih zdravo začudio odakle oni uopšte tu) sve tobože slaveći – a zapravo: kičasto prekomerno sladeći i obogotvorujući – talentovanog i osebujnog političkog mislioca lišenog prave prilike (ili vremena) da pokaže koliko daleko je u stanju da ide u ostvarivanju svog više liberterskog nego liberalnog programa. Kakav je Srbiji, ogrezloj u paraorijentalnoj lenjosti misli i dela, nasušno trebao, a treba joj i danas, ali ga danas niko ozbiljan ni ne nudi.

Koliko bi samo bilo lepše, čišće i časnije da je Srbiju na godišnjicu ubistva prekrila tišina, tu i tamo tek prekinuta ponekim šmrcajem okasnelog jedanaestomartovskog žalobnika za Miloševićem! U toj bi ćutnji možda bilo respekta, a ne zaborava; zaborav je, naprotiv, ova orgija ispraznog zoranološkog blebeta koja se slegne na Srbiju svakog dvanaestog marta, i to svake naredne godine u obliku nepodnošljivijem od dotadašnjih – kao da neko pokušava da ispita granice do kojih to može da ide, a da nam se nebo ne stropošta na glave. Zaludan posao: granica nema, dna još manje.

U tom je smislu – obratite pažnju na ovo – kao pravo osveženje došlo ono što se dogodilo u Novom Sadu, gde su nepoznati počinioci prešarali sprejom table s imenom ulice dr Zorana Đinđića (smeštene inače u univerzitetski kampus, kao da je Đinđić bio "samo" profesor) te išarali murale posvećene njemu. Zašto osveženje – zar je to nešto lepo? Ne: pre će biti da je užasno. Ali, ko kaže da osvežava samo lagana, prijatna kišica? Ponekad umesto nje dobijemo oluju koja počupa stabla i napravi haos. Ali ipak pročisti vazduh, makar i pukom greškom i nepažnjom. Energijom zablude, što bi rekao Šklovski. Jer, radi se o nečemu drugome. Akt simboličkog brisanja Zorana Đinđića, nesumnjivo neprijateljski prema njemu i njegovom političkom nasleđu, akt je nedvosmisleno politički, smešten usred matičnog toka vruće istorije, akt koji Đinđića doživljava ozbiljno i poštuje ga kao protivnika: kao nekoga i dalje opasnog, da budemo načisto. Takvom se tipu ne dižu njanjavi spomenici u ime "zahvalne države", i to baš one koja se doslovno svakodnevno ritualno olakšava po svakom pojedinačnom temeljnom određenju njegovog filozofskog i političkog ubeđenja. To je akt, drugim rečima, koji ga ne tretira kao neutralni, univerzalno (ne)upotrebljivi simbol nečega baš zgodnog za pokazivanje i za pozivanje na to kao na sopstveno nasleđe (u koje se, po potrebi, može učitati pretty much bilo šta što je nekome trenutno potrebno) nego kao zastupnika konkretnog, nimalo neobavezujućeg sistema vrednosti, izgrađenog oko građanske zrelosti, suverenosti i slobode kao oko potpornih stubova. Oko svega onog, dakle, čega je Vučićeva Srbija dosledna negacija, čak parodija.

Ako nekome još nije jasna moja poenta, spreman sam da mu je nacrtam, kao na zidu: nepoznati počinioci iz Novog Sada čine mi se politički relevantnijim faktorima od znatne većine poznatih nepočinilaca koji su se i ovog dvanaestog marta izređali nad Đinđićevim grobom samo zato da se uvere da je bezbedno mrtav. Tužna je to sudbina i za političke vizionare manjeg kalibra od Đinđićevog, i čovek onakvog dara, pronicljivosti i političke veštine zaista je nije zaslužio. Umesto nedostojnih kvazisledbenika i ostale nušićevske ožalošćene družine, Đinđić zaslužuje kvalitetne protivnike, osporavaoce, izazivače; oni najbolje potvrđuju da je živ i opasan, a ne mrtav i svačiji najbolji drugar, svačiji "Zoran". Naravno, bilmezi koji šaraju murale nisu baš, hm, kvalitetni, ali nešto, nekakav početak ipak jesu… Zamislite kako bi tek bila strašna ova godišnjica bez njih?! Da ima ičega posle smrti, Đinđić bi se, siguran sam, samo njima obradovao.